Анали Правног факултета у Београду

120

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

коника), допуштајући забрану раскидања чак и у случају ако je почетак испуњења несразмерно мали. Дуго сам тражио узрок оваквом његовом схватању. Moje je интимно уверење да он лежи у жељи да пређе са егзегезе на конструктивну јуриспруденцију, не признајући ни самом себи да je напустио законски текст. У многим својим расправама, а нарочито правним шшљењима, професор Перић je ишао до крајности у правним конструкцијама и логицизирању, одржавајући свој логичют континуитет са текстом и не осврћући се да ли живот прима ту његову тезу. У једном моменту нисам се сложно с њим и нисам потписао једно мишљење које смо заједно радили. Он се смејао, и рекао ми je да га ни он не би потписао ако би требало да га он практично проведе, говорећи му да он право схвата, кад пише, као l’art pour l’art, а да га се практично последние не тичу. Охрабрио ме je да браним друго мишљење (радило се о законитости зајмова, емитованих у САД од стране избеглнчке црногорске владе и одговорности Јутославије за те зајмове). Том приликом професор Перић ми je говорио о свои схватању слободе стзараньа од стране правника. Он je ту слободу схватао сувише правнички. Правник je везан текстом, али je слободан да логичким тумачењем текста иде до крајњих граница докле то логика допушта. Значи, правник je роб текста и формалне логике. У тим границама он je Слободан. Једно конзервативистичко схватање правничке слободе, Професор Перић je такав остао и последних година. Кад je професор Перић у Швајцарској добио текст нагпег новог Закона о неважности правних прописа, он je написао студију која je задала велике тешкоће доказивавьу реципроцитета постојања појединих правних установа у Југославији. Он je пошао од претпоставке да су сви стари прописи укинути и да према томе у ФНРЈ више нема права. Указивано му je на овлашћење судова да примене правка правила садржана у укинутим прописима, да се та правила свакодневно примењују док се не донесу нови прописи, да je јуриспруденција у томе чврста. Не. Он je остао при тексту и логицирању шта се све из текста може извући. Радећи са ним и будући стални сарадник рубрике „Правка политика“ у „Архиву за правке и друштвене науке“, молио сам га више нута да изнесе своје схватане о неким институтима. Он je то увек и систематски одбијао. Стао je на гледиште да то није посао правника. Сматрао je да нравна наука треба да изнесе начела, да објасни смисао установа, али да je на политичарима да одреде главни правац онога што хоће, па да позову правнике, као мајстбре, да им скроје. Али, ако сам му указао на незаконитост подзаконских текстова, он je одмах био вољан да се упусти у критику заоновану на хијерархиском односу норми. Међутим, било би погрешно из овога изводити да je у свои јавном животу професор Перић свој видик ограничио законским прописима. Он je имао чак амбицију да лансира идеје. О томе je махом писао у иностранству. Пишући тако чланке,’ он се трудно да не буде правник. Хтео je да буде филозоф и социолог. Бежао je оц осланана на текст, па чак и од предлагана текста. Он je хтео да лансира идеје. Али, анализом тих радова може се заюьучити да je професор Перић ипак остао правник. Велики je број предмета о којима je он писао у светској јавности. У последне време нарочито се интересовао за проблеме менталне медицине и хуманизма у друштвеним односима, истичући еволутивни развој друштва. Професор Перић je врло изблиза пратио светску науку. Он je имао своје мишљење о свему што je читао. НЬегови докторски курсеви су доказ ньегове огромна ерудиције и критичког става према