Анали Правног факултета у Београду

143

СРПСКА ДРЖАВЛ У ПЕРИОДУ ПРВОГ УСТАККЛ

Очигледно je да оваква тврђења имају свој корен у нерашчишћеним или неправилним схваташима појма државе. Године 1830 Србија je постала субјект међународног права; она je тада у међународним односима била призната као држава (вазална), Међутим, сматрамо да на стварно постојање једне државе њен међународни статус нема утицаја, да међународно признање није нити може бити услов стварног постојања једне државе. Поред међународног статуса, сумњу у постојање државе Првог устанка изазивале су или изазивају и неке друге околности, као: њено кратко трајање, нестабилност њене унутрашње организације, неизграђеност њеног правног поретка. Доиста, устаничка Србија трајала je укупно непуних десет година. За то време, по својој унутрашшој организацией, она није успела ни да се приближи буржоаским државама свога доба. Имајући пред очима крајње бирократизовану аустриску државу, митрополит Стратимировић je 1806 написао, преоштро и преурањено, да Србију сачињава томила људи која „не би могла задовољити ниједан од захтева неопходно потребних за добро уређену државу“, и да се, говорећи о њој, „не може ни помишљати на снагу једне потпуно уређене државе“ (Ивић, Описи бечких архива, 111, 411). Даље, она није имала свој писани устав, а осим једног, тзв. Карађорђевог законика, за који je уосталом мало вероватно да je уопште ступио на снагу, других закона није имала. По нашем мишљењу, све поменуте околности, иако значајне и чак од пресудног утицаја на карактер српске устаничке државе, нису уопште одлучујуће у решавању питања постојања или непостојања државе у периоду Првог српског устанка. У историји су познати примери држава које су трајале и краће од устаничке Србије па je ипак шихов карактер држава несумњив. Иако није постојао писани устав, основно питање државне организације, питање организације врховне власти, регулисано je било у неколико махова током Устанка посебним уставним актима. Законикй (којима би биле регулисане основне гране права) доиста није било (а било би и сасвим неуместно очекивати их и тражити у то ратно и револуционарно време), али су Карађорђе као шеф државе и Правитељствујушчи совјет издавали често опште правке прописе у облику „наставленија“ (упутстава), „прописа”, наредаба итд, регулишући на тај начин разноврсне проблеме друштвеног живота. Одлучујуће за решење питања о постојању државе у периоду Првог устанка јесте, по нашем мишљењу, само то: да ли je у периоду од 1804 до 1813 постојао организован државни апарат, апарат за насиље У рукама једне, владајуће класе. А он je несумњиво постојао. Иако једноставан и неразгранат, иако се често поново постављао односно реорганизовао, он je од самог почетка Устанка садржао у себи све најважније елементе државног апарата. Прве године ратовања против Турака питање централне власти није било још довољно јасно и чврсто регулисано, али су зато локални органи, нови-војни и