Анали Правног факултета у Београду

147

СРПСКА ДРЖАВА У ПЕРИОДУ ПРВОГ УСТАНКА

шине шжазивале су жељу да замене раније турске феудалце, да ступе у некадашња њихова права и привилегије. У својим нахијама војводе су се, по правилу, понашали онако исто самовольно као некад феудалци на својим „самовласним и самосудним“ властелинствима. Насупрот Карађорђевим упорним настојањима да се приватна својина сељака загарантује и призна за неприкосновену, војводе и буљубаше орали су туђе земоье и косили туђе ливаде; и поред сталних опомена и претњи Карађорђевих, пљачкали, отимали, утњетавали сељаке. Они су се, изгледа лако и брзо, уживели у положај и менталитет некадашњих турских господара, „овезирили се“ како за њих каже Баталака. Њихова схватања о природи њихове власти и њихово враћање на старе односе огледа се и у томе што су звања војвода и буљубаша, а и неких других служби у У станку, сматрана наследним, тј. личном односно породичном својином гьихових носилаца. Вук Караџић мисли да je Карађорђе толерисао овај обичај наслеђиваша звања зато да би се и он câM лакше могао прогласити за наследное владаоца (Правитељствујушчи совјет, 49, нап. 21). Слично укрштање феудалних и буржоаских односа, сличая прелазни вид ко ји сусрећемо код привредних и друштвених односа, жарактеристичан je и за државну организацију. Нова српска држава није разбила стари турски феудални апарат у потпуности; она je задржала стару организацију локалних власти, али je стару организадиону шему испунила новом садржином, тј. прилагодила својим интересима и потребама (одузевши јој поступно оно што je у Hboj било највредније: самоуправност). Истовремено с тим формиран je и јачан нов апарат буржоаске државе (посебни судови, магистрата, стајаћа војска, полиција). С јачањем тог апарата и с јачањем централистичких тенденција у државној управи, стварани су услови за напредак и јачање буржоаског друштва и буржоаске државе. У међувремену, пак, док буржоаска држава не би ојачала и док капиталистички односи не би дефинитивно победили у Србији, вођи државе Првог устанка позивали су каткад у помоћ и традиције средњовековне српске феудалне државе. Они су понекад приказивали своју државу наследницей феудалне српске државе, а себе наследницима старих краљева, деспота, велможа и властеле. Симболи старе српске државности коришћени су у прилично) мери: на печату Совјета налазио се грб Трибалије и Србије, на неким ратним заставама сликани су ликови дара Душана и грбови земаља које'је он држао, у некадашњем пашином конаку у Београду налазила се велика слика на којој су били претстављени сви средњовековни српски цареви и деспоти, a међу њима и Карађорђе како Турчину отсеца главу. Године 1805 Правитељствујушчи совјет био je премештен у Смедерево како вели прота Матеја „у наши царева и деспота град“. (О томе детаљније пише В. Винавер у интересантном чланку „Историјска традиција у Првом српском устанку", Историски гласник, бр. 1-2/1954.)