Анали Правног факултета у Београду

148

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Још више je било феудалних заостатака у праву Првог устанка. Иако je то право у основи имало црте револуциоыарно-буржоаског права, у н>ему су се били задржали и многи средњовековни институти или још старији правый обичаји. Тако су, например, у доказном поступку коришћена била joui увек доказна средства која су била у употреби и на судовима феудалне Србије и других средшовековних држава; свод, котао или мазија (божји суд), клетвеници. У систему казни коришћени су каткад и сурови, феудални облици телесних казни, као вађеше очију, пребијање руку и ногу; смртна казна извршавана je каткад, такође као у Средњем веку, спальивашем кривца. Као што je некада Душанов закон предвиђао строго кажњавање за увреду судије, слично je томе и Карађорђев закон наређивао да се телесно казни сваки онај који би се усудио да увреди свештеника, старешину, чиновника или трговца. Интересантно je и значајно уочити неприкривено класни карактер извесних казни у Првом устанку. Као што je познато, у буржоаској држави, и поред шеног класног характера, важи принцип једнакости пред законом и једнаког кажњавања за исто кривично дело. Међутим, у неким случајевима у Првом устанку, Совјет je прописивао различите кажњаваше за иста кривична дела; нов владајући слој („чесни кметови, буљубаше и терговци“) изузет je био од телесних казни, онако исто као што je и властела у средњовековној српској држави била изузета од телесног кажшаваша. Казне су биле индивидуализиране (принцип буржоаског права), мада се у неким случајевима, изузетно, примешивала и колективна одговорност села (нарочито у случајевима хајдучије и крађа). 11l Иако није била потпуно изграђена као буржоаска, држава Првог устанка била je, по идеологији свог владајућег слоја, рационалистичка, лаичка, Њен специфичан однос према цркви и религији објашшава ce не толико снагом новог старешинског слоја који не би имао потребе да се прикрива религиозним плаштом, већ пре свега посебним историским развитком српског друштва у периоду турске власти и посебном улогом српске цркве у том развитку. Не упуштајући се овде у разматраше читавог тог питаша, можемо само нагласити као најважније да су сеоски попови за време турске окупације, по свом начину занимаша и по свом имоьном стању, највећим својим делом били готово потпуно изједначени с осталом масом сељака. Њихов идеолошки утицај на народне масе, с обзиром на њихово сиромаштво и културну заосталост, био je ванредно мали. Народна вероваша и обичаји замешивали су готово потпуно религиске догме, Такво сташе религије и у току Устанка констатовао je руски агент Родофиникин у свом писму министру иностраних дела од 4 септембра 1807 : „Сва вера овог народа састоји