Анали Правног факултета у Београду

149

СРПСКА ДРЖАВА У ПЕРИОДУ ПРВОГ УСТАНКА

ce y томе да чврсто држи постове, а свих осталих чланова вере не држи се никако или их се придржава врло мало. Цркава има веома мало, а и о онима које имају уопште се не брину“ (код Богишића, Разбор сочинения Н. А. Попова. . 122). Попови и калуђери у Устанку јављају се у улози војника и војсковођа. Њихове заслуге мерене су њиховим јунаштвом и војном вештином, а не њиховом побожношћу и верским врлинама. Ратовање против Турака избацило je на површину приличан број попова. У Устанку они су били синови револуције а не дркве. Узалуд их je митрополит Стратимировић, заједно с Доситејем Обрадовићем, опомињао да не забораве да су свештеници и да „началствују“ поучавањем и саветима а не оружјем, сабљом и пушком. Кад je прота Матија Ненадовић као члан прве српске депутације у Русији видео у Кијеву ' топов ску ђулад око цркве овако je размишљао: „да ми je двадесета част само од ове једне врсте да их на Врачар отерам, и ови неколико топова, сада би већма волео него сва звона свете лавре да у Србију преселим“. Taj исти прота, иако свештеник, као претседник Совјета избегао je да потврди старе феудалне привилетије манастира које су му калуђери били донели (Мемоари, I изд., 112, 190). И та нам чишеница довољно јасно показује не само револуционарну свест проте Матије, већ и антифеудални и лаички характер нове власти. Као што су се бавили војевањем, многи попови бавили су се, за време примирја, и трговањем и зеленашењем. И у томе занимању, као и у војном, они су стварно били деца револуције, израз свог времена. Нису ретки случајеви у протоколима магистрата и у другим документима да се попови па чак и калуђери појављују као ортаци у трговинама, и као зајмодавци или дужници. Очигледно je да je хук богаћења био захватио и них, и да су и у њима перспективе које je отварало ново буржоаско друштво пробудило апетит за богаћењем. Црква je у Устанку коришћена од стране владајућег, старешинског слоја који je стварно бйо врло мало религиозан у првом реду за извршење одређених зад атака револуције. Нарочито пред пропаст Устанка Карађорђе je доста често издавао наредбе митрополиту да распише овима поповима и калуђерима да у црквама држе бденија и молитве за победу над непријатељем, за војне заповеднике и војнике, да храбре народ и војводе. Осим тога, црквена организација коришћена je каткад и за преношеше наредаба од централних органа власти народу. IV Држава Првог устанка није била формално призната као држава од других европских држава, најмање као независна и равноправна с њима. Тек 1812, Букурешким уговором закљученим између Русије и Турске одређен je међународни положа) Србије;