Анали Правног факултета у Београду

150

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

после вишегодишњих херојских борби она je на основу тог уговора имала да остане у саставу Турске као један њен део, али с унутранлњом аутономијом. Међутим, с§м характер и циљеви револуције од 1804 упућивали су и нагонили устанике да своју државу сматрају сувереном, да je тоетирају као равноправну с другим државама. Нарочито раскидањем тзв. Ичковог мира 1807 устаници су јасно изразили да су изабрали пут борбе за стварање не аутономне турксе провинције већ своје, потпуно независне државе. Иако су спольнополитички услови били врло сложени, тешки г тако да, објективно, нису пружали наду на могућност стварања независне српске државе, - идеал такве самосталне и суверене државе лебдео je пред очима најбољих устаничких вођа, а у првом реду Карађорђа. Као стварни претставник и вођ револуције, Караhophe je (иако je у тешким ситуацијама 1808 и 1809 имао тренутне слабости и колебања) имао од почетна У станка најживље осећање и најјаснију концепцију једне слободне и независне државе која неће ником служити ни робовати. То осећање било je заједничко и народу и једном делу старешина. У Совјету марта 1807 претседавајући Iшез Сима Марковић рекао je турском изасланику: „Србија себе сматра за независну државу, никаквог данка не пристаје да даје Порти, ни да диже оружје на своје савезнике“. Митрополит Стратимировић (вероватно да би угодио аустриској царској влади) грдио je и исмевао устанике због њихове тежње за независношћу: „Глупи људи писао je он мисљат да самобитниј и оторгајушчесја јакоже ниње на вјек остати могут, ... (и) скривајут намерение, да Цернога Георгина Краљем произведут, и воздвигнут Штат Сербски без помошчи иних“ (Гласим к Друштва Србске Словесности, 11, 213). Од савеза с Русијом 1807 идеја независности дошла je у озбюьну опасност. Кад je требало придобити Србе за савезнике, командант руске дунавске војске Михелсон рекао je у свом манифесту јануара 1807: „Српски народ je достојан да буде народ за кога je стидно да плаћа данак Турцима“. Међутим, временем, а нарочито од доласка руског претставника у Србију, бивало je све јасније да Русија уопште не мисли да Србији помогне у извојевању потпуне независности. Ослањајући се на помоћ извесног броја великих војвода и користећи њихову похлепу за влашћу и богатством, руски агент Родофиникин покушао je да од Совјета створи један колективни племићки орган који he бити спроводник руских интереса у Србији. У тим својим плановима Руси ипак нису успели; захваљујући премоћи револуционарних снага у устаничкој Србији које je предводио односно којима je стајао на челу врховни вожд Карађорђе. Србија je све до катастрофе 1813 остала стварно независна. У, разговорима који су јануара 1809 вођени у Букурешту командант руске дунавске војске, кнез Прозоровски, убеђивао ј& српског претставника Југовића да су Срби дотад били у заблуди ако су доиста веровали Михелсоновом обећању и помишљали на