Анали Правног факултета у Београду

152

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

да je он српску државу желео да види као правку државу, засновану на законитости и слободи, у којој би објективна правка норма закон —• била врховни господар. Грујовићеве идеје које су одговарале једном развијенијем и напреднијем друштву него што je било тадашње српско друштво, остале су због тога углавном неостварене. Али Грујовић je за све време своје краткотрајне делатности у Србији, тј. све до своје смрти упорно радио на њиховом остварењу, а нарочито на завођењу и поштовању законитости. Друкчијег je характера био утицај на организацију српске државе који je долазио с друге стране из феудалне Русије. С обзиром на тесне и савезничке везе које су постојале између устаника и Русије после 1807, руски утицај je био непосреднији и конкретней. Три пута током Устанка руски војни и политички функционери састављали су нацрге уставног уређеша устаничке Србије, бринући се притом, разуме се, у првом реду зато да осигурају руске интересе у Србији. Руски уставни пројекти за Србију или нису уопште ступили на снагу или су били кратког века и пролазног трајања. То je и разумљиво, зато што се у својим плановима ограничавања Карађорђеве централне власти феудална Русија ослагьала на оне друштвене снаге (Карађорђеве противнике међу великим војводама који су тражили самосталност и слабљење централне власти) које су претстављале старо и преживело, прошлост коју je револуција од 1804 разбијала и уништавала. VI Држава Првог устанка није имала јасно одређен облик владавине; за њу се не може тврдити да je била република, а ни монархија. Али она je имала дсста елемената монархије и налазила се на путу да добије типичен монархиски облик владавине. Врховни војни командант (врховни вожд) од почетна Устанка, Карађорђе, иако формално није био признат за владаоца, вршио je стварно функције шефа државе, Међутим, његова власт шефа државе не само да није била наследна, већ није била увек ни чврста ни од свих призната. Један део великих војвода оспоравао je Карађорђу врховну и централну власт; те војводе бориле су се против Карађорђа и јаке централне власти уопште зато да би у својим нахијама биле што самосталније. Њима je највише одговарао такав облик владавине у коме би врховна власт била подједнако расподел>ена на све њих, као у каквој олигархиској републици. Правитељствујушчи совјет требало je, по замисли неких војвода, да буде орган помоћу кога би се остварио такав олигархискорепубликански облик владавине и који би претстављао централни орган савеза нахија. Међутим, војводама то није пошло за руком: врховна власт, и у периодима кад je знатно јачала моћ великих војвода помаганих од стране Руса, није никад прешла потпуно на Совјет, већ je и даље увек остајала у Карађорђевим рукама.