Анали Правног факултета у Београду

153

СРПСКА ДРЖАВА У ПЕРИОДУ ПРВОГ УСТАНКА

Када се на основу Ерфуртске конвенције 1808 припремало отпочињање преговора о миру између Русије и Турске, руски функционери расправ.ъали су и о томе какв би облик владавине требало дати Србији. Родофиникин се колебао између наследие и изборне монархије. Кнез je у Србији нужан - резоновао je он али ако буде изборан то he изазвати раздоре и атентате; ако пак буде наследан, то може бити опасно за спровођење руских интереса у Србији. Командант руске дунавске војске Прозоровски био je, међутим, одлучно за наследну монархију, али je ради обезбеђења руских интереса предвиђао ограничавање кнеза једним Саветом у коме би потпретседник био руски консул или агент. Ове руске планове предухитрио je Карађорђе и крајем 1808, по претходном договору с војводама својим присталицама, успео да буде признат за наследног врховног предводитеља чијим he ce наредбама убудуће сви покоравати. Међутим, уставни акт од 1808 који je предвиђао успостављаше апсолутне монархије, због низа одређених војних и политичких околности, старешине стварно нису поштовале ни испуњавале. И тек почетном 1811 Карађорђе je успео да му прибави поштовање. Тада je на скупштини старешина извршена реорганизација власти. Моћ великих војвода Карађорђевих противника сломљена je на тај начин што су велика војводства издељена на више малих и раздељена већем броју мањих војвода. Правитељствујушчи совјет добио je сасвим други карактер и другу сврху. Он je сад постао Карађорђева влада састављена од шест попечитеља које je Карађорђе постављао и смењивао. Карађорђе je, формално, био само претседник Совјета, али, стварно, он никад није био ближи положају неограниченог владаоца но што je тада био. Имајући на уму ширину његових тадашњих прерогатива и његову стварну неодговорност, сасвим je дозвољена претпоставка да би ce он ускоро и формално прогласио наследним кнезом да пропашћу српске државе 1813 није био прекинут њен даљи развитак у овом периоду. VII Као што се по облику владавине колебала између олигархиске републике и апсолутне монархије нагињући знатно више овом другом облику, тако се исто, по облику државног уређења, држава Првог устанка колебала између савеза нахија и централизма, нагињући знатно више централизму. Јачајући све више економски и политички, „нарасле у својој слави и сили“ (како каже Вук), главке војне старешине војводе тежиле су да што више прошире компетенције своје (локалне) власти на рачун централке власти. Један део великих војвода ишао je на том путу до покушаја потпуног осамостаљивања у својим областима.