Анали Правног факултета у Београду

162

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

а) цесија je могућа само ако постоји потраживање цедента према цесусу, а у случају акредитива купац je банчин поверилац само ако joj je пре отварања акредитива исплатио покриће; б) ако je цедент дужник цесионаров, цесијом се гаси потраживагье цесионара, а цедент јамчи само за истинитост и наплативост уступљеног потраживања. Напротив, отварањем акредитива само се систира наплата продавчевог потраживања од купца до презентације докумената банци, после чега се оно гаси, ако банка хонорише документа или оживљава у пуном обиму, ако банка не хонорише документа; в) после цесије престаје свако потраживање цедента према цесусу, а у случају акредитива, уколико уопште постоји такво потраживање (то je онда кад купац исплати банци покриће унапред), оно остаје купцу и после отварања акредитива (може бити заплењено, улази у његову стечајну масу), наравне с тим да се отварањем акредитива систира његова наплата до презентације докумената банци, после чега се оно гаси или оживљава, као што je изложено под б); г) цедирано потраживање задржава каузу коју je имало пре цесије, док je потраживање продавца по отвореном акрецитиву апстрактно; д) при цесији цесус постаје дужник цесионаров без свога пристанка, док акредитивна банка одговара кориснику тек пошто му саопшти да ће хонорисати његова документа (пошто му „отвори акредитив“). 4) Изнесено je и мишљење да je налог купца банци за отварање акредитива кредитни налог. Против овог схватања говори следеће: а) при кредитном налогу нэлаже се налогопримцу да пружи кредит кориснику који he он, по условима кредита, доцније морати вратити. По акредитиву, исплаћени износ се не кредитира продавцу, него се њиме исплаћује његово потраживање. Стога термин „документарни кредит“ који се у многим језицима употребљава за акредитив, може завести; б) налогопримац по кредитном налогу не поступа само у своје име него и за свој рачун, тј. по исплаћеном кредиту он постаје поверилац, иако уз гарантију налогодавца. Акредитивна банка отвара, пак, акредитив такође, додуше, у своје име, али за рачун налогодавца. А то значи да банци за наплату не одговара купац као гарант продавчев, него да одговара по мандату који постоји између банке и гьега, купца. Обавезе, пак, налогодавца, и по свои обиму и по својим условима, нису исте кад дугује као гарант и кад дугује ex mandate. 5) Неки су мишљења да уговор између купца и банке je уговор у корист трећег. Ова се теорија приближава природи акредитива више него све горње, Али и против ње говори ово: