Анали Правног факултета у Београду

393

О КОДИФИКАЦИЈИ

не социјалистичке својине” да би прикрили чињеницу да у склону те својине владајући бирократски слој неконтролисано присваја самим фактом своје политичке власти велики део вишка рада. Они том формулой скривају суштину, економску садржину те својине. Но колективна својина, нарочито ако припада тако широком колективу као што je наше социјалистичко друштво, мора по својој ,природа бити подељена. Но ако код нас има више субјеката социјалистичке својине, ипак можемо рећи да je ФНРЈ врховни субјект зато што као носилац највише власти усклађује интересе и овлашћења нижих субјеката. Подел>еност социјалистичке својине je у тесној вези са њеном садржином. Приватна својина je само грађанскоправна. Приватна и грађанскоправна својина су као правки појмови (не и као друштвено-поЉтички) синоними. Из ње извиру остале установе грађанског права, пре света уговор, а с друге стране она се регулишу само грађанскоправним установама. Но колективна својина, па и наша социјалистичка својина, садржи у себи јавноправна овлашћене. Иза тих овлашћења и обавеза стоји јавноправна, махом адмивистративноправна санкција. Та овлашћења у данашњем склопу наше социјалисгичке својине (насупрот ранијој фази административно-оперативног планирања) већином су у области финансиског права. Но сваки субјект социјалистичке својине има различита овлашћен>а. Например, друга овлашћења има према привредној организацией срез, друга република, а опет друга Оавез. У вези с тим поставља се питање да ли je социјалистичка својина јединствена са гледишта врсти овлашћења. Већина писаца који се тим проблемой баве, одговара потврдно на то питање. Ми, међутим, сматрамо да она није јединствена већ да има две компоненте. Перед управо изнетих јавноправних овлашћења, постоји и један израз социјалистичке својине који je грађанскоправни. To je „право управљања” као грађанско право (дакле не у смислу самоуправление радног колектива како се то најчешће схвата; нити у смислу привредно-управних овлашћења рецимо среза према привредној организацији, него као грађанско, имовинско право). Ово право имају привредне организације на стварима из фонда социјалистичке својине. Данае се већ већина наших теоретичара слаже с тим да je то једно апсолутно, имовинско, стварно право. Оно садржи два основна овлашћења: овлашћење слободног коришћења и располагања ствари у границама друштвеног плана и других јавноправних прописа. Но иако се даяэс то право угнанном правилно сматра као апсолутно, стварно право, занемарује се чињеница да je оно то што јесте због његове робме базе. Због тога још увек има много размимоилажења око правее природе тога права која треба рашчистити пре него што се приступи њеном коначном законодавном уобличењу. Тој правној установи и поред констатације н.еног грађанскоправног карактера још се увек прилази са позиција јав-