Анали Правног факултета у Београду

496

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

nancement du développement économique. Les territoires non autonomes et les pouvoirs de l’Assemblée. Le Sud-ouest Africain et la Cour Internationale de Justice. REVUE HISTORIQUE DU DROIT FRANÇAIS ET ETRANGER, Paris, 32e année, No. 1. Chafik Chehata: Le testament dans l’Egypte pharaonique. Владајуће je мишљење данас да je установа тестамента творевина грчког и римског права. У чланку се доказује да je и египатско право познавало тестамент као једнострану изјаву воље која производи дејство после смрти тестатора, дакле у смислу римског и данашњег модерног права. До тог закльучка аутор долази полазећи од принципа да поједине установе египатског права не треба посматрати, као што je уобичајено, у праволиниском развоју од три хиљаде година, већ у оквиру потпуно независних и затворених циклуса: Старо, Средгье и Ново Царство и период декаденције и на основу анализе низа текстова који се односе на располагање имовином за случај смрти. Истраживање je ограничено на документа из пре-демотског периода, jep je писац желео да остане у границама чисто египатског права. Док се текстови прве епохе (Старо Царство) утлавном односе на стварање посмртних задужбина и постављање свештеника за одржавање култа покојника, а само један садржи изјаву воље формулисану на начин који изричито потсећа на римски institutio heredis, приказани документа из другог периода, Средњег Царства, пот.чуно су лаицизирани и имају, према лшшљењу аутора, све особине правог тестамеата. Текстови из познијих епоха показују декаденцију; функдију тестамента преузима, као ч у многим другим неразвијеним правима, установа adoptio in hereditatem. На крају je аутор покушао да нађе решење за веома спорно питање правне природе египатског imt-pr-a и закључује да je то била општа писмена обавезна форма за закључење правних послова чије дејство не наступа одмах. Jules Roussier: La donation de biens communs par le mari en droit coutumier parisien. Поводом нове редакције чл. 1422 Code Civile-а, извршене 1952, према којој муж без пристанка жене не може ни у ком случају доброчиним правним пословима inter vivos располагати заједничком имовином брачних другова, писац на седамдесет четири стране разматра како je то питање решавано у току седам векова историје француског права. Иако je највећа пажньа посвећена обичајном праву Париза, писац je и временски и просторно захватио много ширу облает но што би се из наслова могло закључити. Чланак je занимљив не само за правне историчаре, већ и за цивилисте, jep врло лепо објапгњава смисао данагшьег режима заједничке имовине брачних другова. Писац je прикупио врло обиман материјал из старог француског обичајног права, јуриспруденције и доктрине и хронолошки га сврстао у три етапе: до редакције обичајног права, период тумачења писаног обичајног права до друге половине XVII века и доба великих систематизација (Duplessis, de Renunsson, Le Brun и Pothier). У току свог излагала са једним изузетком писац не износи мишљења других правних историчара, тако да би се могао стећи утисак да je питање било досад необрађивано. Истичући да су решена у најстаријем периоду варирала од провинции je до провинције, он уочава да je већ и тада основни проблем био ограничавагье слободе располагай« некретшшама стеченим за време трајања брака. У другом и трећем периоду обим мужевљевих овлашћења зависио je, закључује аутор кроз анализирани материјал, од ширине тумачења двају субјективних елемената везаних за отуђен>е заједничке имовине: fraus мужа у односу на жену и гьене наследнике и capacita’3 дарованог лица, Последње поглавље посвеће«о je одговарајућим одредбама y Code Civil-y; писац указује на чи-