Анали Правног факултета у Београду

395

О КОДИФИКАЦИЈИ

привредних организација. Ти инструменти ыису само допринос у виду камате на основна средства, амортизације основних средстава и слично, већ и обавезно књиговодство, контрола од стране банке, овлашћења финансиске инспекции е и новчане казне ко je она изриче, итд. Овде, дакле, ни кроз призму наших позитивних прописа није реч о неком спонтаном усклађивању, као што неки писци масле, већ о напорном усклађивању двеју дивергентних тендснција. Ово je једно врло важно питање којим се наша теорија такође мора позабавили пре приступања радовима на кодификацији. Са чисто правнотехничког гледишта данас се, као што смо навели, углавном признаје да je „право управљања” у смислу слободног коришћења и располагаша грађанско, имовинско право. Ипак многи писци још увек неће признати да je право управл>аша у изнетом смислу апсолутно, стварно право правног субјекта исто онако као што je овлашћење из уговора о купопродаји предузећа да се нека ствар пренесе у „право управлаања” или да се плати цена за ту ствар релативно, облигационо право тога предузећа. На сваки начин желе да повежу грађанскоправни појам који та реч означава, са правом управљања као јавним, политичким самоуправним правом. Али са друге стране, кад je реч о облигационим правима, без колебања се преузимају буржоаске правне категорије. Например најновији узанси Главке државне арбитраже скоро потпуно су преузели правила неких модерних и старијих буржоаских трговачких законика. Зашто се онда код стварних права праве такве резерве? Општа je аксиома у грађанском праву да облигациона права само деривирају из стварних, само су средства промета тих права. Стварна, апсолутна, и облигациона, релативна, права морају бити у складу. И једна и друга права одређује робни характер њихове базе. Оно што je социјалистичко у нашем праву није у тим грађанским правима који у основи и данас претстављају категорије римское права, развијеног права робних произвођача, као што je рекао Енгелс. Оно што je социјалистичко у нашем праву није у праву управљања као грађанском праву (као што се и оно што je било робовласничко у римском друштву није налазило у појму својине римског права већ у другим правним установама). На право управљања као грађанско право можемо и данас успешно применити установе римског права: државину, државинску заштиту, одржај, реивиндикацију, публицијанску тужбу итд. То наша судска (и арбитражна) пракса ради и мимо свих теориских размимоилажеша. Оно што je социјалистичко, то je право управљања у другом смислу, у смислу самоуправљања радног колектива. То je у нашем праву ново. Оно што je социјалистичко у нашем праву јесте јавноправна компонента социјалистичке својине која ограничава и сужава право управљања у грађанскоправном смислу. Али у мери у којој то право, право слободног коришћења и располагања, постоји као грађанско право, оно je у суштини исто као и у римском или ма ком другом грађанском праву које базира на роби.