Анали Правног факултета у Београду

388

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ce решавају негативке последице недостатка робне привреде у оним областима где би неразвијеност производних снага наметала робну привреду. Велика je заблуда мислити да je могуће преузети само појавне облике, робне привреде као што су уговор, тржиште, новац итд. а гушити суштину робне привреде: самосталност произвођача, могућност њихове конкуренције, слободу инвестиција. Заиста je идеализам рећи да се робна привреда просто може „потчинити“, ..преобразит“. Па она je управо зато робна, управо ce зато развија кроз категорију вредности што je стихиска, што се њени елементи не могу унапред предвидети, потчинити него се они манифестују тек на стихиском тржишту, тек у размени. С том заблудом иде под руку и нужно je условлена са првом она заблуда да су интереси појединаца у СССР у пуном складу са интересима заједнице. Интерес појединаца и мањих заједница још у данашњем стању развоја производних снага итекако се разилази од интереса шире заједнице, целог друштва. У социјализму он показује тенденцију да се ускладй са интересима заједнице, тачније речено тежи се да задовољење појединачних и интереса ужих заједница истовремено и у што већој мери користи и друштву као целиыи, да се спречи његово прерастање у противдруштвене тенденције. Али утопија je говорит у данашњој фази о потпуној усклађености тих интереса. Снага нашег новог привредног система je управо у томе што je дала маха оним објективним снагама робне привреде која je тзв. административни сОцијализам гушио. Ослобођење тих снага, давање истинске а не само формално декларисане самосталности предузећима, отварање слободне утакмице довело je до привредног полета. Али, разуме се, у социјалистичкој земљи као што je наша, робна привреда не може да добије оне облике које има у капитализму. Једна страна робне привреде која je најбитнија у капитализму, најамни радни однос, код нас постоји у веома ограниченој мери; не постоји капиталистички профит већ вишак рада који највећим делом присвајају уже или шире друштвене заједнице: те заједнице воде углавном и инвестициону политику; и најзад робна привреда се ограничава и низом контролних мера, почев од централизованог и контролисаног кредитног система па до конкретних привредноуправних мера (девизних прэписа, контроле увоза и извоза, максимирагьа цена за најважније артикле, стварање разних инспекција итд.). Другим речима, код нас постоји робна привреда али на својини која je у начелу колективна. (Да ли може бити потпуно колективна уз постојање робне привреде, изнећемо касније.) Уместо оних појавних тенденција и облика робне привреде које у капитализму постоје а код нас не постоје, уведени су код нас раднички савети и систем комуналних заједница као облици самоуправљања радног народа. Те су установе позване да нашој привреди и друштву, и пород тога што у шој постоји робна компонента, дају социјалистички карактер, а да истовремено буду брана раз-