Анали Правног факултета у Београду
СУДСКА ПРАКСА
93
3. У неким законодавствима дозвољено je утврђивање очинства по службеној дужности. Тако je, например, у Норвешкој, Данској, а тако je било предвиђено и у § 204 Предоснове грађанског законика за Краљевину Југославију.Наше позитивно законодавство не предвиђа могућност утврђиваша очинства по службеној дужности. По Основном закону о односима родитеља и деце (члан 25) право на тужбу за утврђбње очинства детета рођеног ван брака припада детету. Мајка за време вршења родитељског права односно старалац могу поднети ову тужбу у име детета само у року од дет година, док дете може то учинити у истом року по свои пунолетству. Поред детета, тужбу за утврђивање очинства може поднети и лице које себе сматра оцем детета у случајевима које предвиђају чл. 24, ст. IV, и чл. 31 Основног закона о односима родитеља и деце. 4. Наше позитивно право искључује приговор више саложника против захтева тужбе да се утврди ванбрачно очинство. То je учињено планом 26 Основног закона о односима родитеља и деце, који гласи: „Кад се по тужби ради утврђења очинства детета рођеног ван брака појави сумња које je од више лица отац детета, суд ће спровести поступак против свих тих лица ради установљења ко je од њих отац детета.“ Овај пропис поставља правило да се очинство ванбрачног детета може утврђивати и у случају кад je мајка имала у .периоду концепције односа са више мупгкараца, па и да се тужба може поднети против више лица као могућих очева. Наведени чл. 26 Основног закона о односима родитеља и деце изазвао je неједнаку примену у пракси и различита тумачења у теорией. Поводом њега изнето je више схватања. По једном схватању које je y нашој доктрини и судској пракси после доношења Основног закона о односима родитеља и деце биловладајуће, поступак за утврђивање може се проширити и на лица Kojđ нису обухваћена тужбом ако само постоји оправдана сумша да би неко од гьих могао бити отац детета чије се очинство утврђује (4). Мајка не може одустати од тужбе, а ако би одустала или се противила проширењу поступка и на друге мушкарце такви њени поступци не везују суд. По другом схватању, очинство се може утврђивати само према лицима која су наведена у тужби или су накнадно тужена. Суд није овлашћен да настави .поступак или да га прошири на друга лица мимо воље овлашћеног лица (5).
(4) То становиште заступају проф. др. Б. АЈзнер: Породично право, Загреб, 1950, стр. 182, проф. др. А. Прокоп: Права жене нове Југославије у браку и породици, Загреб, 1950, стр. 52, У том смислу je и распис Врховног суда ФНРЈ, Су 361/50 од 10 јуна 1950, Збирка одлука врховних судова, I Београд, 1952, број 244, као и решења Врховног суда HP Србије Гзз 90/49 (наведена Збирка, одл. бр. 242) и Врховног суда HP Хрватеке, Гзз 84/51 (наведена Збирка, одл. бр. 243).
(5) С. Бранковић: Утврђивање ванбрачног очинства, Гласник Адвокатске коморе АП Војводине, Нови Сад, бр. 2, 1953, стр. 2—6; В, Бакић: Одустанак од тужбе уз одрицање од тужбеног захтева од стране мајке ванбрачног детета ко ja у гьегово име подиже тужбу за утврђивање ванбрачног очинства и плаћање алиментације, Правки живот, 1953, бр. 1, стр. 4—B.