Анали Правног факултета у Београду

СУДСКА ПРАКСА

97

ма кога од органа чије je учешће код његовог доношења нужно (Никола Стјепановић: Административно право ФНРЈ, Београд, 1954, стр. 359). Тако, например, ако једном збирном управном акту није претходио споразум са другим органом, или није претходао затражено мишљење одређеног еаветодавног тела, како je то предвиђено прописима на основу којих се збирни акт доноси, такав акт не може да произведе нравно дејство јер није нравно настао. У најмању руку он je дравно рушљив. Исто тако, ако je за доношење неког збирног управног акта предвиђена потврда или сагласыост некот друтог органа, без такве потврде односно сагласности такав акт није перфектан, није правно настао и не може произвести намешено дејство. Но, за сцену важности главног акта ни je довољно само да постоје и остали саставни делови збирног акта (потврда, сагласност и сл.) већ да су ти акти, управне радше и правно важни. Наиме, сагласност, потврда, мишљење, треба да je дато од надлежног органа и у прописаној форми. Иако при доношешу збирног управног акта учествују два или више органа, збирни управни акт сдоља се појављује као један акт, Ово je могуће стога, што, као што je напред речено, ортани који учествују у доношешу таквог акта желе да реше један управни предмет. Због тога пцк, што се збирни управни акт споља показује као један управни акт, поставља се питање чији je то акт. Напред смо већ изнели гледиште да се код збирног акта један акт појављује као главки, а да су остали акти саставни делови тог главног акта. Из овакве поставке произилази као логична последида да се збирни акт има сматрати као акт оног органа чији je акт главки, а то je уствари акт оног органа који један збирни акт доноси, Ово питање je од важности за драксу, jep од решења питања чији je то акт завися какво се правно средство може употребит противу таквог управног акта, односно који се орган има сматрати туженом страном у покренутом управном спору противу таквог акта. Пракса по овом диташу није сагласна. Изложићемо овде гледишта која су у пракси заузела већа за управне спорове Врховног суда Аутономне покрајине Војводине и Савезног врховног суда по питању правног средства противу једног комплексног, збирног акта. У конкретном случају расправљало се о једном збирном управном акту донетом на основу одредаба Основног закона о експропријацији, Наиме, по чл. 3 овог Закона експропријација се може вршити само на основу акта о експродријацији надлежног државног органа чији акт претставља основни управни акт у поступку за експропријацију. Исти Закон у чл. 4 набраја који су органи надлежни за доношење управног акта о експропријацији. Међу тим органима су набрајани и срески односно градски народни одбори, с тим што je у чл. 6 предвиђено да се акт о експропријацији који доноси срески односно градски народни одбор подноси на потврду Извршном већу народне републике, што значи да je у таквом случају реч о једном типично збирном управном акту који се доноси уз учешће два органа од којих један, народни одбор, доноси управни акт о ексхгропријацији а други орган, извршно веће