Анали Правног факултета у Београду

106

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

на бази хипотетичних премиса, за које се претпоставља да претстављају дате које одговарају некем идеалном обрасцу стварности. Ова концепција je логистичка, дедуктивна и своди задатак економске теорије на проверавање логична кохерентности модела у односу на дате премисе. Против ове „игре духа“ нико не би имао ништа против, остављајући њеним ауторима задовољетво у вежбању духа, да она истовремено не претендује да буде и апстрактни модел стварности, погодан за решавање стварних проблема. Пошто je конструисан теориски модел, он се проглашава обрасцем коме би требало да тежи практична економска политика као идеалном цил>у, на бази .претпоставке да не отступају шеме од стварности него стварност од шема. Елементе за ову теорију налазимо већ у дедуктивној анализи класичне школе уколико се и она све више, са вулгаризацијом економске теорије, откида од стварности, да би у савременој ортодоксној теорији добила своје потпуне облике, потпомогнута разним дедуктивним правцима неомаргинализмом, математичком школом, итд. Реакција на ову „чисту економију“ која теориски решава све а не решава стварно ништа, налазимо у савременој оријентацији ка реалистичкој економској теорији, у њеним покушајима да у апстрактни модел унесе елементе стварног економског живота, у облику статистичких и других варијабилних дата. Та се ракција може сбележити једном речи као прелаз са микроанализе статичког модели индивидуалне привреде на макроанализу динамичког модела друштвене привреде. То je предмет анализе другог дела Маршалове кньиге. Овај модел се развија одбацивањем индивидуалног појединца homo economicus-a као базе за извођење принципа које се тичу друштвене привреде; одбацивањем механицистичких концепција аутоматизма у дривредном животу; одбацивашем природног каузалног реда у друштвеним наукама. На место тих категорија уводи се као претпоставка анализе која и сама варира друштво, са својим структуралним компонентама групама, институцијама. Поставља се у први план анализе однос друштвене структуре и економских категорија (мисао коју je Маркс економски разрадио готово пре сто година!). Али овакав дрилаз открива да стварна садржина свих економских категорија микроанализе долазе у питање. Теорија новца, равнотеже, цена, итд. добијају сасвим друге законе кретагьа, а и њихова садржина губи класичну интерпретацију. С друге стране, економска теорија у целини меша свој карактер стављајући се истовремено пред читав низ нових теориских проблема. Она престаје да буде општеважећа, генерална теорија, јер садржина и унутрашњи однос делова гьених зависи од квадитета и квантитета „варијабила“ који се у њу ушьучузу. Она се релативизира, постаје фрагментарна наука малих истина у ограниченом простору и времену. Има онолико економских модела колико има економских структура. Али због таквог њеног измењеног карактера ничу врло тешки нови теориски проблеми: напр. проблем хомогености друштвених заједничких величина, као нужног квантифицирајућег принципа о којем општеважећа субјективна теорија вредности грађанске економске теорије при прелазу на макроанализу не може ништа паметно да каже; проблем преласка са шеме субјективних преференцијала на шему друштвеног одређиваша ехономске рационалности, друштвеног благостања. Најзад, динамично гамматрање дривреде у целини захтева брижљиву формулацију појмова и.садржаја економског система и економске структуре (чему аутор посвећује широке филозофске, историске и економске појмовне анализе). Динаьшзираше структуралних дата, увођењем временског периода, прати се кроз односе структуре и коньуктуре, структуре и циклуса, система у оквиру структура.