Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУ СИЈА

61

стојати као самосталне друштвене науке поред марксистички, тј. историскоматеријалистички схваћене теорије државе и права. Разлози за то су што je марксизам свео филозофију на логику, дијалектику и теорију сазнања и укинуо могућност постојања других, „посебних“ филозофија, као самосталних наука о појединим предметима, па тако и филозофију државе и права. То што су некад проучавале посебне филозофије сада треба проучавати позитивнонучним методима у оквиру посебних наука о односшш појавама. С друге стране, историски материјализам треба схватити као марксистичку општу социологију. Отуд je немогућа нека посебна социологија државе и права, јер дримена иториског материјализма, односно дијалектичког метода, за изучавање државе и права доводи до марксистичке теорије државе и драва а не до посебне еоциологије државе и права. Према томе, из дијалектичког метода и историског материјализма произлази да постоји само теорија државе и права, која ће се, као дијалектичка негација претходног развоја наука и метода у тој области, служити и позитивним резултатима тих наука и метода, па, дакле, и резултатима филозофског, правног и социолошког метода, односно филозофије, социологије и догматике државе и права, И ми се у начелу, као што и писац истиче, слажемо с там гледиштем. Разлог за то, поред наведених теориских, јесте и практичан: такве посебне науке не могу да нам даду потдуно знање о суштини државе и права; такво знање нам може дати једино примена дијалектичког метода, a овај захтева свестраност; свака од ових наука, међутим, по самој својој дефиницији, проучава само једну страну појаве (филозофску, соцйодошку, правнодогматску). Али, чини нам се да проф. Горичар сувише оштро осуђује и релативну оправданост постојања ових наука. Нама се чини, напротив, као што смо и изнели у I књизи Теорще државе и права (стр. 47 —50), да и филозофија, и социологија и догматика права имају своје релативно оправдање да постоје као релативно самосталне, посебне науке, при свем том што не дају дотпуно знање о држави. За то говори више разлога. Најпре, треба поставити питање да ли могу постојати посебне филозофије, односно социологије појединих појава дијалектички схваћене, тј. у оквиру примене дијалектичког метода, као општег научног метода. Нема никакве сумње, дакле, да посебне филозофије, односно социологије схваћене недијалектички, тј. ван оквира примене дијалектичког метода, онако како су се развиле y буржоаској науци, немају оправдана за своје постојање с гледишта дијалектичког материализма. Чини нам се да je то оно што je проф. Горичар хтео нарочито да истакне. Али. из тог не излази, мислимо, да примена филозофског, односно социолошког метода, дијалектички схваћеног не може бита довољан основ да заснује једну релативно самосталну филозофију, одонсно социологију, рецимо, права или које друге појаве. Ово најпре стога што би доследно спроведено начело да je дијалектички метод једини научни метод одвело стварању једне једине науке ко ja би била