Анали Правног факултета у Београду

ПРИКАЗИ

357

да се последње реформе одноае у првом реду на сектор непосредних пореза, док je трупа посредник остајала у главном поштеђена. Нимало нелогично, уосталом: у жилу куцавицу се не дира. Све то сада видимо да се поновило код турске пореске реформе сдроведене у- 1949, коју je у својој докторсној дисертацији, брањеној у Дириху, изложио турски држављанин Насухи Бурсал. Ова реформа потврдила je принцип да земље које се брже индустријализују (Енглеска, Немачка) брже добијају и порез на доходах, док га оне које су остале дуже аграрне, доцније уводе (Француска, Италија). Турска je свакако међу последњим европским (евразиским) државама која je модернизовала свој порески систем, на тај начин што je напустила објектне порезе, порезе који -одговарају заосталој економици, и прешла на савршенију форму прегстављену субјектним порезом на доходак, знаком напретка у привреди и социјалној структури земље. После једног „антисоцијалног“ пореског доретка, заснованог на фискализму, индицијама и пропорцији (који je онширно изложен у првим главама студије), Турска je себи реформой обезбедила систем који за функцију има не увећане приходе него реалнију, правичнију расподелу пореског терета. Например, по новом порезу на доходак радници плаћају за половину маше но што су плакали ДО' реформе; земљорадници који су под режимом пореза на приходе били благо одорезани (5 —11%), после 1949 уопште су престали бити обвезници непосредних пореза (разлози: оскудност извора прихода, нерентабилност наплате, тешкоће контроле). Пошав од пореске равномерности као водећег .принципа порезовања (ранији систем, помиње аутор, скоро није ни познавао пореска начела), реформа je посебно обратила пажњу пореским институтима: порезовању по домаћинству (први пут у Турској), неопорезованом минимуму, наплати „на извору“, и др. Осим тога упрошћена je тарифа, ублажена прогресија (постајала je и ранијеј и уведен принцип дискриминације: разликовање да ли je доходак пореклом од рада или од капитала, и да ли га ужива самац или лице оптерећено породицом. На истој линији лежи и увођење једног новог пореза у Турској, друштвеног пореза, чија je улога допунског характера: да јаче оптерети приходе капиталистичких дредузећа (акционарских друштава оштрије но осталих). Увођеше овог пореза, поред низа других симптома, најбољи je знак да je нова турска доходарина, глобално посматрана, копија (прилагођена националним условима) немачког метода' порезовања дохотка; синтетичког пореза на доходак (сви приходи обвезникови чине једну масу, а ова уз примену разних субјективних момената основу пореза). Ова аналогија постаје још израженија када се дода да je реформа, као саставни део новог доресжог система, предвидела посебну систематизацију прописа о формалноправној техничкој страни заједничкој свим порезима, до узору на Немачку (Abgabenordnung). Узет за себе нимало почетнички рад, Бурсалова монографија о великој пореској реформи у Турској, са својом претежно историско-дескриптивном садржином алц и теоретско-критичкрм обрадом конкретних пореских проблема у данашњој Турској, двоструко je интересантна. Не само по томе што претставља солидан и непристрасно писан прилог изучавању најновијих перипетија финансиског система Турске, већ и по томе што нам пружа прилику да, са симпатијама, можемо пратити како, у овој ери опште демократи■зације друштва и установа, добијају у значају принципи финансиске политике, која знатно доприноси уздизању на виши ниво економских и социјалних основа једног, нама блиског, народа.

Ј. Ловчевић