Анали Правног факултета у Београду

вршекье. Органу старательства дато je право да може подузимати потребив мјере које изискује интересу подизагьа дјетета или заштите његових имовинских и других права и интереса, по чл. 18 Основног закона о односима родительа и дјеце. Међутим, овлаштења органа старатељства су ограничена. Он не може самосдално одлучивати о оним питавьима за која су ыадлежни судови, као што je то у конкретном случају. Тако орган старательства, ни код измијењених прилика које захтијевају да це првобитна судска одлука о чувању дјеце измијени, не може сам мијењати судску одлуку, будући се судска пресуда не може мијењати одлуком ; управних органа, какав je орган старательства (9). Органу старатељотва прииада право вршења надзора о начину како родительи удовољавају својим дужносгима према. дјеци, напосе je позван да одлучи о детаљима, нарочито о начину одржавања личних односа родительа и дјеце из разведеног брака (10). Орган старательства може дакле стављати суду потребне приједлоге за доношење таквих одлука које би биле од интереса за правилно васпитање и подизаше дјетета, а за чије доношење je надлежан суд. Да ово право инициативе доиста припада органу старательства и да га наше законодавство доиста признаке, произлази и из прописа чл. 21, ст. 1, Основног закона о односима родитеља и дјзце, по коме je орган старательства' овлаштен да стави захтјев суду да овај дозволи средства осигурања на имовини родитеља, ако би вршећи право надзора о управп>ању имовином дјетета нашао за потребно да се таквим мјерама боље зашлите имовинска права и интереси дјетета. Одатле произлази да родитель и као тражилац извршења не остварује само свој лични захтјев, већ друштвени интерес. Услијед тога сматрамо да без сутласнооти надлежног органа старательства формални тражилац извршења не би могао одустати од захтјева за провођење извршеньа, све док не буде успоставльено стање које je одређено извршним насловом. Орган старательства био би овлаштен да у таквом олучају настави постудак стављањем конкретног захтјева суду. Друто je питање која су средства извршења прикладна за принудно извршење дресуде у погледу чуваша, васпиташа и издржавања дјеце из разведеног брака. Из досад изнесеног произлази да се кед извршења тога захтјева не ради о захтјеву за предају дјетета у смислу римс(ке традиције, већ о остварењу новог правног и фактичног сташа кога предвиђа и налаже правомоћни извршни наслов. Стога je неприхватльива за наше право селуција, према којој би се извршење пресуде могло проводити у смислу правних правила из §§ 301 и 302 бив. Закона о извршеньу. и обезбеђењу која с(е односе на „изручења или даваньа поlсретних тјелесних ствари“, које има

(9) В. рјешење Врх. суда HP СловениЈе од 10 јула 1952. Гж. 195/52, објављено у „Нашој законитости“, бр. 9/52, стр. 399, и рјешење Врх. .суда HP Хрватске од 23 марта, 1948, Гзз. 40/48, у „Збирци одлука врховних судова“, шь. 1., Веоград, 1952, бр. 212, стр. 214 —215. (10) В. рјешеше Врх. суда HP Хрватске од 19 новомбра 1954, Гж. 1766/54,. у „НашоЈ законитости“, бр. 12/54, стр. 565 —566.

272

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА