Анали Правног факултета у Београду

278

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

шешу и обезбеђењу те приговорна тужба, према правном правилу из § 35 истог закона) по правилу расправља суд који je извршни нацлов доыйо, а изнимно, кад се ради о излучним захтјевима (у смислу правних правила из §§ 36 и 212 поменутог закона), суд који изизвршеша, вриједе искључиво прописи Грађанског парнинног поправа трећих лица на стварима које су предмет административног извршења, вриједе исюьучиво прописи Грађанског парничног поступка и Закона о извршењу и обезбеђешу, у коме случају je за тужбу надлежан котарски суд (правно правило из чл. 3, ст. 3, Уредбе о увођешу закона о извршешу и обезбеђешу. Ово би био такође један од разлога који упућује на то да орган старатељства, обзиром на ограничен дјелокруг и, овлаштења, није погодан за провођење извршеша одлуке о чувашу, васпитању и издржавашу дјеце. Ово тим више што je таква судска одлука комплексна нарави и садржаја: осим стараша о личности и васпитању дјетета односи се и на материјалне обавезе из новонасталог правног стања (допринос за издржаваше), те вођеше поступка (трошкови). Разлози процесне економије налажу да се једним поступком извршења обухвате и реализирају сви захтјеви настали у поводу вођеног поступка, како у погледу доношеша извршног наслова тако и у погледу шегове реализације (трошкови извршења), и да се за поједине захтјеве не води више одвојених поступака и код разних органа. Остаје нам да размотримо питаше оправданости и потребе вођеша посебног поступка органа сјтаратељства, изван поступка извршеша, у коме би се остварила судска одлука о повјеравању дјетета на чуваше, васпиташе и издржаваше. Концепдије о могућности и потреби посебног доступка органа старатељства заснива се на поставци да je судска одлука о чувашу, вадпиташу и издржавашу дјеце као конститутивна по своме садржају и правној категорији неизвршива, а с друге стране, да она због тога може послужили само као прејудициј за будуЪи поступак и одлуку органа старатељства. Раније смо видјели да одлука о чувашу, васриташу и издржавашу дјеце, иако je по својим правним квалитетима конститутивне нарави, обилује елементима кондемнације (допринос за издржаваше, трошкови поступка), услијед чега je погодна да буде извршни наслов. Концедција несамодталности и супсидијерности таквих одлука не важи за данашше право које не само конститутивним но и деклараторним пресудама признаје самосталан значај. То су институције додуше помоћне нарави, али не у смислу супсидијарности и прејудицијалности у односу на евентуалну будућу кондемнаторну пресуду у истом спору и предмету (17). Све кад би се узело да су одлуке судова о чувашу, васпиташу

(17) В. Др. Б. Благојевић: Начела . . стр. 286, 287.