Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУ СИ JA

311

марксистичким идеолошким позицијама, покушаћу да дам један краћи осврт на досадашњу дискусију по овом питању износећи своје мишљење. Маркс je, као што je познато, у разним навратима писао опроблему својине из различитих аспеката. Но ако се сви они проуче онда ce —■ по мом мишљењу може закључити да Маркс третира jiojaM својине у два основна вида. Пре свега, Маркс третира својину као присвајање, односно као друштвено-продукционе односе у процесу производив и расподеле добара произвола у људском друштву. Свако људско друштво, найме, без обзира на степей развитка производних снага и. облике и карактер друштвених производних односа, мора да на неки: начин производи средства за друштвену и индивидуалну потрошњу,. производну и непроизводну. До тих средстава друштво долази у крајњој линији одузимањем, тј. присвајањем предмета из спољне природе и њиховим прилагођавањем различитим било каквим и: којим -- друштвеним цотребама. Сва се средства друштвене потрошње, дакле, на неки одређени начин производи и расподељују у друштву. И то je један вечити, непрекидни процес продукције ж репродукције, пошто je и опстанак људског друштва и његова потрошња један вечити процес: да би живели људи морају да троше, а да би трошили морају да произволе. Taj друштвени процес обухвата, дакле, и однос људи према спољној природи, од које се одузимају предмета да би се људским радом прилагодили потребама човека, али и. однос људи међу собом, дошто они увек на неки историски одређени начин удружени освајају спољну природу и одузимају од ње предмете своје потрешње а затим их на неки историски одређени начин расподељују између себе. Читав тај природно и друштвено условљени пут произвола од производив до потрошње, тј. укупност свих тих друштвених односа у процесу производное и расподеле производа у било ком људском друштву то je по мом мишљењу, оно што Маркс назива присвајање, идентификујући га са појмом својине у најширем смислу. Присвајање je, дакле, и један дриродни процес, који се, међутим, увек врши у облику једног друштвеног процеса, посредством; и у облику одређених историских односа производње и расподеле. Сваки историски дата облик друштва, тј. свака друштвено-економска формација на неки одређени начин продукује и репрсдукује материјална добра, тј. производи и расподељује производе међу своје чланове, при чему je, наравно, репродукција материјалних добара у исто време и репродукција друштвених односа под којима се она производи и расподељују. И то je оно опште, заједничко, вечитонужно. Оно што je, међутим, посебно, историски специфично и шта дретставља одређену карактеристику одређене друштвене формације као такве то je овај посебни облик друштвеног присвајања, тј. одређени историски карактер односа производите и расподеле производа, односно услова производив.