Анали Правног факултета у Београду

312

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

У овом смислу узето, Маркс je показао у суштини како се вршило присвајање и као однос према природи (обзиром пре свега на степей развитка производних снага) и као друштвени однос (обзиром на одређени карактер односа производил и расподеле) у првобитној заједници, затим у ропству и феудализму, задржавајући се нарочито на присвајању које се врши у кадиталистичко-буржоаском друштву. Коначно, Маркс je дао основне карактериогике и присвајања у будућем социјалистичком и комунистичком друштву. У овом смислу можемо да третирамо својину првобитних заједница, робовласничку својину, феудалну својину, капиталистичку својину те коначно социјалистичку и комунистичку својину као йонкретноисториске облике општег и вечитог закона пристајања које л>уди врше у друштву и посредством одређених друштвених односа. Својина у овом најопштијем и најширем смислу, по Марксу je, дакле, један природно и друштвено условљени друштвени однос. Taj друштвени однос, дакле, апсорбује у себи целокупност друштвено-производних односа у друштву, посредством којим се материјална добра за л>удску потрошњу производе и расподељују, прелазећи пут од производите до потроппье кроз расподелу а евентуално и размену ако je реч о робној привреди. Дакле, и без обзира ко присваја производе (односно пре тога услове производил) друштво као целина или пре свега поједине класе у оквиру друштва и без обзира како се врши то присвајање на већем или машем матери јално-техничком нивоу, путем оваквих или онаквих друштвених законитости расподеле производа што je све лознато из марксистичке политичке економије. У овом смислу je приватна својина такво историско стање и облик друштвених односа, где постоји монопол (искључива власт присвајања уз могућност искључења сваког и свачијег другог) присвајања од стране одређених појединаца (класа -и сл.) у оквиру самога друштва над средствима за производгьу, који монопол опет пошто je реч о одређеном облику расподеле услова производил, у крајњој линији одређује и одређене односе расподеле производа као предмета потроппье у друштву, од чега олет зависи животни стандард људи, односно класа. Као таква, приватна својина je, дакле, посебан историски облик општег друштвеног процеса присвајања, односно она je посебан историски релативни облик општег појма својине. Треба, дакле, имати у виду, поред осталог, и Марксово методолошко разликовање општег, посебног и појединачног. С обзиром на предње, приватна, својина се по мом мишљењу не може идентификовати са својином уопште јер би то значило, као Што неки дискутанти и сматрају, да у друштву где нема дриватне својине нема својине уопште, и даље, да одумирање приватне својине претставља одзпиирање својине уопште, Други вид својине, како га узима и одређује Маркс, јесте својина као правки израз односа производил. Реч je, найме, о томе да се у људском друштву односи присвајања (тј. друштвено-продук-