Анали Правног факултета у Београду

СУДСКА ПРАКСА

335

„Ни у том правду није правка одена Вишег дривредног суда, који je нашао да ое не ради о управној ствари, основана на закону. „Истина je да из тужбених кавода не произилази да би се радило о општенародној имовини у ошнтој употреби из чл. 19 Закона HP Србије о народним одборима општина („Службени гласник HP Србије“, бр. 29/52), у односу на коју je у ставу 2 истог плана изричито прописано да у случају спора о праву вршења управе општенародне имовине између народног одбора оцштине, с једне стране, и привредне организације, с друге стране, решава пародии одбор среза на чијем се подручју налази општенародна имовина у одштој употреби. Наводи тужбе стварно упућују на закључак да се ради о општенародној имовини из чл. 18 споменутог Закона, на којој врши право управљања народни одбор општине, уколико то право не припада другим државним органима, привредним организацијама, установама или заједницама (селима, насељима итд.). Међутим, ни ова околност не искључује надлежност административних органа за доношење решења о предметном спору. „Тужиоцу право службености постављања стубова на одређеној непокретнини, не ,припада по самом закону, а нарочито то право није стекао самим доношењем решења Комисије за ревизију пројеката Државног секретари јата за привреду о одобрешу пројеката за изградњу паровода, као ни издававшем грађевинске дозволе од стране народног одбора среза. Из тужбених навода произилази да се тужилац не позива на стицање права службености одржајем (доселошћу), те да и Сlам тврди да између њега и тужене Општине није дошло ни до склапања уговора о засшшању службености. Према томе тужилац не заснива свој тужбени захтев ни на одржају ни на правном послу. Напротив, тужиочев je захтев уперен на заснивавье такве службености мимо и против воље тужене Општине, јер да то тражи општи интерес извођења корисних радона ради по'дизавьа односно проширења рударског дривредног предузећа. Тражи се дакле да се у недостатку настанка права службености по самом закону и у недостатку одржаја и правног посла као наслова за стицање таквог права право службености оснује присилно, а такво се право службености може стећи једино на основу акта органа државне управе. Кад би била у питакьу имовина физичких и приватних правних лица, з'адружних и друштвених организација , или иностраних правних лица јавнога права, овако би се заснивање службености могло провести једино делимичном еКспропријацијом у смислу Основног закона о експродријацији („Сл. лирт ФНРЈ“, бр. 28/47). Како се пак у овом случају у циљу извођења радова из чл. 1 Основног закона о експропријацији за потребе привредне организације има употребити одређена општенародна имовина, не долази у обзир експропријација те имовине, са разлога што би корисник експропријације и власник имовине био један те исти правни субјект. Према томе, у овом случају нема места доношењу акта о експропријацији у погледу наведене. имовине, већ ое питање шене употребе има решити редовним административним путем. „Како je дакле у питању управна ствар, правилно je Окружни привредни суд првог степена тужбу одбацио ради