Анали Правног факултета у Београду

340

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Врховни суд HP Србије нашао je да je овај захтев основан, na je укинуо решење Окружное суда, а предмет му вратио на поновно разматрање и одлуку. Образлажући своје решење, Врховни суд je навео, између осталог, следеће: „Окружни суд je повредио закон кад je нашао да извршеше треба дозволити само за последнее три године, и да je за раније време дредлог требало одбити услед застарелости тога тражења. „Суд није могао применит прописе о застарелости права на тужбу у року од три године, пошто ф овде не ради о установљењу права у парничном поступку путем тужбе, већ о реаједног права које je утврђено правоснажном судском пресудом. Стога je суд био овлашћен и дужан да по службеној дужности извиди да ли се ради о застарелости права утврђеног правоснажном судском одлуком, ко je се због неупотребе губи за 24 године, док у погледу застарелости права на тужбу суд ни je био овлашћен да по службеној дужности исту цени, јер питање да ли ће се супротна страна користити приговором застарелости или не, зависи од н>е саме, пошто приговори те врсте једну обавезу грађанскоправне природе не поништавају, већ јој само дају карактер природне обавезе. Према томе, по нахођењу Врховног суда, нема никаквих сметњи да суд и по истеку рока застарелости права на тужбу досуди тужиоцу односну тражбину, ако се тужени том застарелошћу не користи, одн. ако не жели да се истом користи.“ (Решенье Врховног суда HP Србије Гзз. бр. 27/49 од 28 јануара 1949.) 1. —-У овоме случају нижи судови су повредили једно од основних правила у материји застарелости. Ово правило je раније било изражено у § 949 Српског грађанског законика, а и данас се налази у Закону о застарелости дотраживања од 9 септембра 1953 (чл. 11). Оно je усвојено у скоро свим грађанским законицима, изузев совјетског. А то правило je да се на застарелое? не пази по службеној дужности. Према томе, суд није могао по службеној дужности водити рачуна о застарелости дужних сума за издржавање за раније месеце, пошто се тужена страна није на њу позвала. Али се може поставит питање да ли je исправно разликовање које прави Врховни суд у свом образложењу; разликовање између случаја кад je реч о „застарелости права на тужбу“ и случаја „застарелост права угврђеног судском одлуком“. Према мишљењу Врховног суда, суд 6и био дужан да по службеној дужыости извиди да ли je реч о „застарелости права утврђеног судском одлуком, ко je се због неупотребе губи за 24 године, док у погледу застарелости права на тужбу с ( уд није био овлашћен да по службеној дужности исту цени.“ Међутим, дравна правила о застарелости у нашем праву ни раније, као ни сада, не праве никакву разлику између ових случајевва. Суд никада не пази на застарелост по службеној дужности. „Странама стоји на вољу, употребит застарелост или не употребит. И суд, ако се стране на застарелост не позову, неће je у призрење узети“ (§ 949 Српског грађанског