Анали Правног факултета у Београду

346

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

одбори својим прописима ретулишу те односе. А како су на основу оваквог овлашћена ти односи регулисани Одлуком о издавану станова па и питанье отказа односно исељење потстанара, онда се и питане које се лице има сматрати потстанарем у тим односима има расправили по прописима те Одлуке. Неосновано je и позиван»е Окружног суда у наведеној преСуди на чл. 31 Одлуке о издавању станова. У тој Одлуци заиста je предвиђено да су досадашњи закупци станова, сустанари и потстанари дужни да у року од 60 дана од ступана на снагу ове одлуке закључе уговор према прописима ове Одлуке а према правном стану по досадашним прописима. Самим, пак, тим што je у овом продису речено да се уговори имају закључити по прописима ове Одлуке јасно je да се по прописима исте Одлуке има ценити и питане ко се има сматрати потстанарем. Одговор на то питане даје чл. 34 Одлуке по коме je потстанар у смислу ове Одлуке лице које je ca корисником стана закључило уговор за део стана на основу обавезе корисника стана, као што je исти пропис предвидео и ко се у смислу прописа те Одлуке сматра корисником стана а ко сустанарем. Позивање Окружног суда на чл. 34, ст. 2, Одлуке по коме ое такви уговори имају закључити према правном стану по постојећим дрописима не меша уствари ништа, јер и према досадашним прописима ни je се могао корисник стана обавезати да изда део стана који се не сматра вишком његовог станбеног простора. Гледиште које je заузео Окружни суд у овој пресуди не само да низе основано на закону већ доводи и до потпуно нелогичних ситуацкја. Напр., корисник стана који je привремено, до повратка сипа са отслужена рока у војсци, издао део стана, који не преставља вишак станбеног простора, пре ступана Уредбе о управљању стапбеним зградама на снагу, према оваквом гледишту Окружног суда, не 6ц могао да тражи исељење оваквог потстанара, сем под одређеним услсвима Одлуке и док му се не осигура одговарајућа соба. А то значи да син корисника стана по повратку из војске не 6и могао да има собу у свом стану а потстанар који je у ту собу примљен добровольно и привремено, имао би то право. По питању пак примене чл. 3 Закона о располагању становима и пословним просторијама, на који се Срески суд у својој пресуди позива истичући да туженик у предметној соби не станује искључиво на основу уговора о пазакупу већ и на основу одобрена станбеног органа за усељене, датог на основу чл. 3 овог закона, навещаемо пресуду Врховног суда НРС Убр. 1231/52 од 5 септембра 1952. По тој пресуди „законска забрана усељавана без дозволе надлежног органа односи се који су празни или недовольно искоришћени. Из овога излази да таква забрана не важи за станове којн нлсу празни и у којима нема вишка станбеног простора. У таквим становнма станари би на свој рачун могли да приме трећа лица и без одобрена надлежног државног органа. Таква лица станбени органи нису дужни да исељавају, jep се ниховим присуством у односним становима не дира у право тих органа да располажу ви-