Анали Правног факултета у Београду

шковима станбених просторија. Однос станара који држи стан потпуно искоришћен, према лицу које je такав станар примио на свој рачун а без дозволе станбеног органа, јесте грађанскодравни однос, а сталбени органи нису надлежни да расправљају односе између закупца и таквих лица, нити су дужни да врше исељавање таквих уз неспходно обезбеђење истима одговарајућих просторија. Па како се заинтересовали не налази у предметном стану по одлуци станбених органа, нити се ради о стану са чијим би вишком тај орган могао располагати, у питању je један лриватноправни однос који има да реши иадлежан редован суд а не станбени орган као управни. Према томе тужени орган оспореним решењем није се кретао у границама своје надлежности дате му Законом о располагању становима и пословним просторијама те се оспорено решење ваљало цоништити по чл. 37 Закона о управним споровима.“ Према схватагьу наведеног чл. 3 Закона о располагању становима и пословним просторијама, израженом у овој пресуди Врховног суда, одобрење за усељење које je туженик у овом случају доби г ', иако за такво одобрење није постојала законска обавеза јер није било станбеног вишка са којим би станбени орган могао да располаже, туженик je могао добити само на основу претходног пристанка тужиоца да пристаје да прими туженика иако не располаже вишком станбеног простора. Туженик без овог пристанка не би ни могао добити одобрегье за усељење, јер станбени орган не би имао чиме да располаже пошто нема станбеног вишка. Према томе у конкретном случају одобрење туженику станбени орган није издао да би принудио корисника стана да изда собу, јер га по постојећим прописима није ни могао принудити пошто je то гьегов станбени минимум, већ je одобрение могао издати само као формални услов за његово усељење по пристанку тужиоца, какав услов, као што je наведено, по закону није ни био нужан. Туженик, према томе, нема својство потстанара у смислу чл. 34 Одлуке о издавању станова. Потстанар je у смислу чл. 34, ст. 2, Одлуке лице које je са корисником стана закључило уговор на основу обавезе корисника стана да извесне просторије изда потстанару, док у овом случају корисник стана ни je имао никакву обавезу на издавање дела стана, нити га je ко на то могао обавезати, већ je добровољно примио у део свога стана туженика. Taj део стана припадао зе тужиоцу према броју чланова његове породице, а према чл. 34, ст. 3, Одлуке о издавању станова прописи те Одлуке не односе се на лица која корисник стана добровољно прими у своје станбене просторије које му према броју чланова породице и другим околностима из те Одлуке припадају. Према истом пропису односи између корисника стана и таквог лица регулишу се споразумом кьиховим, а настали спорови расправљају се по општим прописима*ко ји важе за спорове из уговора. По општим, пак, прописима који важе за уговоре о пазакупу, о каквом je уговору овде реч, такав уговор престаје, ако друкчије није уговорено, кад једна страна другој откаже у року од

347

СУДСКА ПРАКСА