Анали Правног факултета у Београду

СУДСКА ПРАКСА

349

виђену казну у закону, те, због тога, не може поново да буде од утица ja на повећаше висине казне у закоонским оквирима. Зато Врховни суд ту отежицу отклања као непостојећу.“ I. На око, питаше ситно, нравно и нарочито правно-теориски јасно и одређено, и као таево не изазива никакав опор и дискуоију. Исто би се могло рећи и de lèglata, и то у првом реду са систематског гледишта, односно принципа, по коме je обрађен целокупни систем кривичних дела, криваца и казни у Кривичном законику. Међутим, неједнако гледање два суда на ову ствар, указује да у пракси код решаваша овога проблема може бити и има колебања. Како практична последице шегова решаваша у једном или другом правду могу бити од немалог значаја, што показује и наш пример, а како правилна примена закона захтева да проблем и правно буде правилно схваћен и дрема томе решаван, заслужује да се ствар ближе расмотри, наравно, у границами овог приказа. Значај и природу кривичних дела утврдио je сам закон. А то су уствари околности ко je се тичу веће или маље опасности појединих кривичних дела и вредности нападнутог добра. То се, например, лепо види из чл. 103 Кривичног законика где jé у оба случаја, које овај пропис предвиђа, квалитет кривда исти: „ко у намери подриваша народне власти или социјалистичке изградше“ (ст. 1) лиши живота члана претставничког тела казниће се строгим затвором, на јмање десет година или смртном казной, док he тај исти кривац (ст. 2) за убиство војног или службеног лица, претставника задружне или друге друштвене организације или јавног радника, бити кажњен строгим затвором најмање пет година или смртном казной. И у једном и у другом случају имамо истог кривца, исту радњу извршеша, истог квалитета, али како ce у ј едком случају напада једно добро веће вредности (већа су уставна начела о којима je у првом ставу реч као објекту напада, него правилно функционисање државне управе о коме je реч у другом ставу), самим тим се остварује и биће по квалитету дакле природи и значају, другог кривичног дела ко je због веке вредности нападнутог добра, има за последицу већу санкцију за кривца, док у другом случају где je реч о нападу на добро мање вредности, закон предвиђа машу санкцију. Врста и мера угрожаваша су уствари функције вредности нападнутог добра и степена одговорности кривчеве тј. оног испољеног кртгвичног психичког сташа при извршешу кривичног дела (Др. Тома Живановић). Прво je строго одређено законом, а и друго у границама правила постављених у закону о одмеравашу казне, дрема којима je остављено суду да сём одмери меру казне. Ово се види нарочито из чишенице да никад суду није допуштено да изрече санкције преко оне мере коју je закон одредио као горшу границу, па ма колико да je „тешко“ или нам изгледа „тешко“ кривично дело у питању. И. Кад постоје кривично дело и кривац за исто, за суд настаје обавеза да кривцу за учишено дело изрече казну по закону. По