Анали Правног факултета у Београду

350

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

својој врсти то ће бити или она казна која je sa то дело прописана, или једна од врста казни које закон допушта уз постојање ублажавајућих околности' из чл. 29, 42 и 43 Кривичног законика. При изрицању казне и њеном одмеравању, ако није у питању смртна казна или ублажавна казна строгог затвора у доживотном трајању, суд наилази на проблем мере, односно висине казне. Уопште узев, и то je становиште закона, изречена казна мора да се креће између њене најмање и највеће мере прописане у закону. Међутим, ни овде закон суду није оставио пуну слободу, обавезујући га да се дри одмеравању казне руководи постављеним начелима и правилима која je закон дао за одмеравање казне (чл. 38 Кривичног законика). Начело je да суд има да одмери кривду казну за учинено дело у границама прописаним у закону. Притом суд има да узме у обзир „све околности које утичу да казна буде већа или ман»а“, дакле, све отежавајуће и олакшавајуће околности. Разуме се, сваки je случај за себе, па he те околности код сваког случаја суд имати посебно и да утврди. У главном све ове околности било да оне дејствују ублажавајуће или отежавајуће, што суд има да утврди усредсређене су на утврђивање јачине угрожавања или повреде заштићеног добра и виности кривчеве. (1) У сваком поједином случају, кад je утрожавање или повреда нападыутог добра наступила, имамо радњу извршења као већ остварену промену у спољњем свету која материјализира законски, систематски појам кривичног дела у . питаньу. Местом у систему одлучена je прирюда и значај дела, у које улазе важност нападнутог, заштићеног добра и модалитети радње извршења, а затим се прописује казна у законом одређеним границама између минимума и максимума као адекватна санкција in abstracto за кривично дело у питању. Зато законодавац, дајући у наведеном чл. 38 правила за одмеравање казне, ynyhyje суд да цени само начин и тежину проузроковања, управо јачину угрожавања и повреде нападнутог добра, дакле околности које се тичу самог извршења дела, као и околности које се углавном тичу кривца. На нашем примеру шпијунаже из чл. 105 Кривичног законика види се какве све могућности постоје у том правду. Чл. 105 гласи: „(1) Ко поверљиве војне, економске или службене податке или документе саопшти или преда страној држави, страној организацији или лицу које им служи, или ко овакве додатке или документе прибавља у намери да их преда страној држави, страној организацији или лицу које им служи, казниће се строгим затвором најмање три године или смртном казном. „(2) Истом казном казниће се ко за рачун стране државе или стране организације ствара обавештајну службу, ступи у такву службу или домаже н>ен рад.“ Објективне околности дела које суд има да цени код кривичног дела шпијунаже могу бити различит степени друштвене опасности угрожавања jep je ово кривично дело утрожаваша, као и раз-