Анали Правног факултета у Београду

KAPAKTEF КВАЗИДЕЛИКАТА У РИМСКОМ ПРАВУ

405

2. По другој теорији(2l) квазиделикти обухватају случајеве одговорности за деликтне радње другога. Одговорност за радње друтога несумшиво постоји y случају бродара, гостионичара и власнлка штала. Текстови изрично кажу да ће они одговарати квазиделнктно само онда ако су штету путнику нанели њихови намештеници. Ако je штета нанета њиховом радњом, они he одговарати деликтно. Сасвим друкчије je y осталим случајевима квазиделиката. Код actio de positis et suspensie и actio de deiectis vel effusis, као што смо напред видели, станар je одговарао квазиделиктно бе; обзира да ли je радњу извршио он или неко друпи. Истина, он ће ..plerumque“ y овим случајевима сдговарати за радње „aut servi aut liberi“ y таквим случајевима несумњиво je реч о одговорности за радње другога, али то ce дешава само најчешће a не искључиво<22). Према томе, код ове две тужбе одговорност за радње друrora je могућа алч није неопходна. Најтеже je ову теорију усвојити за одговорност судије, јер ту очигледно нема одговорности за деликтне радње другога. Киsлер(23) je покушао да реши ово питање правећи разлику између „правих“ квазиделиката (у које убраја све квазиделикте изузев С(дговорности судије)(24) и случаја судије qui litem suam fecit, који cy Римљани само „ ;з разлога корисности“ сврстали y квазиделикте. Међутим, то je остао само покушај. 3. Најзад, неки аутори(2s) bi чде карактеристику квазиделиката која их je издвојила из деликата y томе што су они створени преторским правом и заштићени претсрском actio in factum. Чињеница je да cy сви квазиделикти заштићени са преторском actio in factum, али та чињеница не чини од н»их посебну групу сблигација, јер actio in factum ce, c једне стране, Јчтотребљавала y многим другим

(20) D. 9,2, 30, 3: Igitur inlurlam hie damnum acelpiemus culpa datum, etiam ah eo qui nocere noluit; D. 9,2 30, 3: In hoc quoque actione, quae ex hoc capitolo oritur, dolus et culpa punltur: D. 9, 2. 32 pr.: veluti si culpa et non dolo damnum daretur, (21) Demangeat: Cours de droit romain, 11, стр, 416 —417; Kühler: op. cit. стр, 218; Fritz Schulz: Die Haftung für das Verschulden der Angestellten Im klassischen römischen Recht, Grünhuts Zeitschrift, 38 (1911), exp. 9—54; Buckland: A Text-book of Roman Law from Augustus to Justinian (2) 1950 exp. 599. (22) Да бп нзбегао ову примедбу, Fr. Schulz (op. cit., exp. 49) позива ce на Pernice-a који je изразио сумњу (Labeo 2,2, 1, exp, 50, пр, 5) да je реч ..plerumque” инхерполлрана. Ако би ова сумња била основана, онда би заисха из преосталог хексха излазило да ce две хужбе о којима je реч могу упохребпхи само онда ако ce власник позива на одговорност за радње других лица. Међухим, ха сумња није ничим похкрепљена. Напротив, из саме природе ових хужби и разлога због којих су уведене произилази да реч plerumque није сувишна. Уосхалом на овом месху нас не инхересује како ]е било y класичном праву важно je да су Јусхинијанови правници осехили похребу да ху реч осхаве или умехну, (23) фр. Шулц није ни расправљао пихање каракхера квазиделикаха него je, расправл,ајући о одговорносхи господара за радше својих намешхеника, говорио и о одговорносхи бродара, гостионичара и власника штала и сханара за шхехе које причине њихови намешхениди. Пошхо квазиделикх si iudex litem suam fecerit не могу да изврше намешхеници, о њему није ни говорио. Деманжа je хакође инсисхирао само на пова тои случаја. (24) Op. cit., схр. 223. romain D^e^^ e H D f? °^ и е а, ? оп з naissent des délits et quasidélits en droit cSritm rfmano, cm 3« SnÇaIS ’ 1874 ' ° TP ' 6 и 75: Arangio-Hulz: Istltuzioni dt