Анали Правног факултета у Београду

406

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

случајевима недозвољених радњи које нису y списку квазиделиката(26) а, с друге стране, има деликата (rapina)(27) који су несумњиво преторског порекла a заштићени су са actio in factum. Прва примедба би ce могла отклонити ако ce, ca Аранђо-Руицем, усвоји(2B) да су четири квазиделикта набројана y Институцијама и Дигестама само као „ггример квазиделиката“ a не са намером да ce наброје сви квазиделиктн. Друга ce примедба, међутим, не може отклонити, a она je довољна да докаже погреишост овога схватања, Као што ce види, ниједно од предложених решења не може ce усвојити. Њихов неуспех je истовремено и неуспех претпоставке од које су она пошла: да je квазиделикте окупила и истовремено искључила из деликата нека њихова заједничка особина. To нам, пак, даје за прав-о да претпоставимо да четири набројана квазиделикта и немају ничега другога заједничког сем да произлазе из недозволаених радњи и да нису сврстани међу деликте. Друге, унутрашње везе између ших нема, нити je она била нужна да Јустинијанови правници начине од њих посебну групу сблигација. Довољно je да сваки од њих из неких разлога, који не морају бити заједнички за све њих, није могао бити увршћен међу деликте самим тим што нксу увршћени y деликте они претстављају посебну групу: то су недозвољене радње (као и деликти) које из неких разлога (свака из свог) нису (Деликти. Ако ce од ове претпоставке пође, онда одговор на гогтање зашто су Јустинијанови правници створили посебну групу облитација quae quasi ex delicto nascuntur треба тражити не y њиховом схватању квазиделиката него y римском схватању деликата a за сваки поједини случај квазиделиката треба истражлвати не зашто je сврстан међу квазиделихте, не тражгти његове заједничке особине са осталим квазиделиктима, него тражити зашто он није могао бити сврстан .међу деликте, односно које битне елементе римског схватања деликата он нема. Ако овако посматрамо четири Јустинијанова квазиделикта, вндећемо да сваки од њих има карактеристике непомирл>иве са римскил! схватањем деликата које су учиниле да они никада нису могли бити сврстани међу деликте и поред тога што проистичу из недозвољених радњи. To je, вероватно, дало повода Јустинијановим правницима да од њих начине посебну групу облигација снметричну квазнконтрактимада). 1) Actio de effusis vel deiectis je установљена, као и actio de positis et suspensia, ради заштите пролазника: да би ce оштећени пролазнлк ослободио обавезе да пстражује извршиоца и доказује љегову кривицу. Притом, корисник стана he одговарати подједнако без обзргра да ли je радњу извршио он или неко од чланова поро-

(26) Напр. actio adversus mensorem qui falsum modum dixerit, actio servi corrupt!, actlo sepulchrl violaţi и др. (27) Тако Girard: Manuel, (3) стр. 633 np. 4. (28) To би ce могло можда усвојити с обзиром на чишеницу да на многим местима y Јустпнијановим компилацијама набра Јаша нису исцрпна. (29) Утолнко може бити говора о симетрији: квазиделикти су снметричнн квазиконтрактима, али нису створени „из разлога -сииетрије“.