Анали Правног факултета у Београду

КАРАКТЕР КВАЗИДЕЛИКАТА У РИМСКОМ ПРАВУ

413

y свим деликтима деликвентова радња непосредно повређује ствар, тело, утлед, слободу воље при закључивању уговора(s3) и он одговара за облигацију коју je том својом радњом створио, судија одговара за једну облигацију y чијем настајашу није ни на који начин учествовао, одговара за туђи дут. Својом радњом (пропуштање рока или долозно рђавом пресудом пропуштањем, нечињешем ce не може учинити деликт!) он je „учинио спор својим" али оно на шта he бити због тога осуђен, што ће морати да плаги (дуг о коме je требао да изрекне правилну пресуду) није последица његове радње он није нинакоји начин учествовао y настајању тога сблигационога односа који je преузео на себе. Зато он, иако ~utique реcasse aliquid mtellegitur“ није одговоран „non proprie ex maleficio“ ..neque ex contractu” него „quasi ex delicto”. Када cy y ©кстраординарном поступку створени правни лекови, значај овога квазиделикта ce y основи променио. Рђаво изречена пресуда и друге судијине грешке y току поступка нису више повлачили ненакнадиви губитак за странке јер cÿ оне правним лековима могле извојевати евоје право. Зато није више било потребе „учинити спор судијиним“, па ce обавеза судије ограничила само на накнаду материјалне штете коју су странке претрпеле тиме што су морале чекати или употребити правне лекове, Она je опет износила quantum aequum iudici videbitur али никада није бглла vera litis aestimiatio(s4) није ce мерила вредношћу спора него износом штете. Истовремено ce и разлика y степену кривице која ce захтевала за судијину одговорност (dolus imprudentia) изгубила. Судија je сада био професионални школовани службеник који je морао посветити исто толико пажње доношењу пресуде као и свим другим радн>ама y поступку, a његов ауторитет je самом установом правних лекова већ окрњен y корист ауторитета императора као последње инстанце. Зато Аурее и Институције говоре само о imprudentia. У оваквим условима, карактеристике одговорности суднје скоро потпуно cy ce приближиле деликтној одговорности. Остало je још само то да најчешће шт-ета за странке није настугшла непосредним активним судијиним деловањем на имовину странака, него његовим нечињењем које не изазива оштећеше неког странкиног добра, него само изазива нове трошкове за њу и, евентуално, lucrum cessans. Због тога, али исто тако из разлога традиције, Јустинијанови правници нису одговорност судије сврстали међу деликте него међу квазиделикте, као што су и стипулацију задржали међу вербалним контрактема иако она то више није била.

Др. Драг. Стајчевић

(53) у ово набрајаше не спада повреда права јер такву повреду Римљани : :;С У с.матрали делнктом. Зато, напрлмер, сметање поседа. ма којим начином било извршено, не даје право на деликтну тужбу ако ие садржи y сеои неки други деликт. Тек знатно касније je створен furtum usus али Je h он схваћен првенствено као крађа плодова ствари. (54) Зато Аурее и Институције не помињу vera litis aestlmatio,