Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУСИЈА

415

ггризнаје и чију исправност на тај начин проверава свакодневна ххравна и друштвена пракса. Сада, ако правилност друштвоник и политичких „аспеката“ Перовића проверавамо кроз правне „аспекте“ које je ипак дао, видимо да није успео да flâ ништа што би y сунггини било ново, оригинално (иако оно што je ново и оригинално не мора да буде и тачно и употребљиво). Штавише прихватио je мното чега што сам и ja тврдио. Али то му ипак ништа не смета да ме због тих истих тврдњг-i истовремено критикује! Илустроваћу то неким примерима. Перовић ми замера што сам рекао да по формалној дефиницији право управл>ања je исто као и дефиниција приватне својине (иако сам ce притом позивао на наше позитивне прописе, наводећи истовремено и суштинске разлике). A он, међутим, y примедби бр. 13, ст. 2 (стр. 425) каже: ~то индивидуално „г-аздованже“, то право на извлачење економске користи од стране ужих колектива и појејдинаца, та овлашћења (еконсмска, правна) за промет (економски, правни) то je све што je „својинско“ на „нов начин“. A колико je тај начин „hob“ одговара y следећој реченици: „куповина-продаја, уговори и слично „коришћење“ и „располагање“ пужно ce одвијају (подвукао А. Г.) уз важење многих принципа економских и адекватних правних које je Поставило још римско право као правна надградња робне привреде и које и наше право као драво робне привреде мора консеквентно да респектује.” Он даље y истој примедбл каже: „кад апстрахујемо, међутим, његову друнгтвену садржину, сетаје разлика „само“ y сбиму располагања“. Потсетићу друга Перовића да управо y мом чланку који он цитира, ja сам рекао да je разлика између права управљања као грађанског права и нриватне својине класичног буржоаског права y обиму, квалитативно новом обиму ограничен>а коришћења и располагања од стране јавноправне со:ријалистичке својине. Врло je нејасно шта уствари Перовић схвата nqq социјалистичком својином. Он на једном месту (стр. 413) алудира на то да сзојина ксд нас одумире. Ипак, то схватање не формулише јасно. Он каже: „Садањи облик, социјалистичка својина... заводи нову, друштвену власт над оредствима за производњу са циљем да ce она на одређен начин y друштву користе a да при томе нису ничија сврјмна (подвукао А. Г.) већ једно такорећи општенародно добро.. Пошто je изнео једну овакву мисао која je до недавно била нрилично раширена и прихваћена, он на њој не инсистира нити je бранн, Баш обратно, на претходној страни даје другу дефиницију која je супротна овој: „Социјалистичка својина je, дакле, уггупност и јединство ових друштвено-економских организација и присвајања која она врше y име друштва ових „субјеката“, повезаних јединством планова и закона, јединственим карактером, нрипадништвом читавом народу, садашима па на известан начин може ce рећи и будућим његовим генврацијама“. Искзрено говорећи,