Анали Правног факултета у Београду

СЛОВОДА И ПРАВО ГРАЂАНСТВА'

5

fessio и уписа у цензорске листе, и lustratio, церемоније којом ce загвршава цензорово уписивање те године. Према ирадещионалним вероким схватањима, роб за то време join не би могао да буде Слободан, јер богови још нису признали да je он план заједнице грађана. Али, он би био Слободан у однооу на свога тосподара који, пошто га je довео пред цензора, жели да га од тог тренутка сматра за свог суграђанина и имплицитно пристаје да од тог тренутка са иьнме више не поступа као са робом. „У том смислу, он више није роб са приватне тачке гледишта, али нравно он оста je роб тиме што je искључен из јавног живота“ (Лемос). Пред нама je дакле, нравно, још увек роб, a тај роб je могао да изврши professio, акт дозвољен само римским грађанима (постојале су казне за оне који то учине без овлашћења). То je противречност и тешкоћа коју je заиста тешко објаснити. При испугьавальу форми vindicta и téstamentu роб није имао никаквог активног учешћа. Да ли je вероватно да једини начин ослобођења из ропства, који je до 312 давао робу и право грађанства, уједно и овлашћује роба да обави акт од тако велике важности за лравни живот? Већ смо напоменули да према г. Лемосу роб има .ово овлашћење на основу iussum domini. КЈаква je природа и које je дејство овог iussum-a? Да ли je то нека нрста одговорности коју преузима dominus при довођењу роба пред цензора, гарантујући да нови грађанин неће учинити няпгга против интереса града? Сматрамо да се на ово хштатве може одговорити само негативно. Г. Лемос тачно каже да цшь iussum domini није гашење dominica роtestas, већ примање роба у заједницу трађана. Међутим, баш услед тога нам иэтледа да би према схватањима Ришьана такво понашавье роба било непојмљиво. Роб који he бити ослобођен censu требало би, услед тога што je странац, да добије помоћ (iussum) свога патрона; он ту помоћ не би могао да добије услед тога што je роб. Jep, ма какав да je, или да се замишља да je, однос између господ ара и будућег грађанина, лице ко je долази пред цензора да изврши prtofessio ипак je само роб. Уствари, г. Лемос je желео да оповргне гледиште према коме je manumissio censu фиктиван поступай, a professio акт декларативног карактера. Али он je наишао на једну другу тешкоћу, која je можда још озбиљнија, найме, према његовом гледишту, роб обавља акт који може да изврши само Слободан човек. Чини ми се да бисмо неко решење могли найм ако се задржимо на положају који je роб имао у времену између обављене professio и lustratio. Г. Лемос нам je иэыео да приватно он није више роб, али je то још увек правно, jep je искљунен из јавног живота. Положај роба који je извршио professio у времену до lustratio личи на положај грађанина који je заборавио да угпише своје име у цензорове листе; он je тиме изгубио право вршења својих грађанских права и дужности, он je join увек Слободан, али се налази