Анали Правног факултета у Београду

6

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

изван заједнице. За incensus-a претварање у роба није аутоматска последица тога пгго je пропуштено да се ушные његово име, већ je потребно да по яаредби конэула после lustratio буде продат 'trans Tiberim jep ниједан грађашн није могао постати робом на римское територији. Ако incensus буде случајно остављен на миру до следећвг lustrum-a, и тада обави своју professio, његов положа-j у односу на civitas биће, бар теориски, неокруњен. Мислим да се на то мисли када се говори о фикцији код manumissio censu, односно о декларативном характеру professio. Према томе, између professio и status libertatis нема непосредне везе; prolessio модификује положа] лица оа гледишта јавнот права, али не утиче непосредно на status libertatis. И као што incensus не губи слободу ipso iure услед необављене professio, тако ни роб не може ,да стекне слободу услед тога што je извршио professio; он се дакле између professio и lustratio налазио у сличном положају као и incensus у времену између lustratio и продаје; он ће стећи она иста права римског грађанина која ће incensus продајом изгубити. Ако je ово танно, ако ce положаји роба после извршене professio и incensus-a који je то пропустио подударају, онда се намеће закључак да je лице које вриш professio већ, Слободан човек. Доиста сматрам да manumissio censu треба одвојити од осталих манипулација, и то из разлога о коме ни г. Доб, ни г. Лемос нису водили рачуна: овај начин манумисије je, према мо-ме мишљењу, другостепена манумисија, и првобитно je давала само право грађанства онима који су већ ослобођени из ропства. Довољно je напоменути да при manumissio censu, онаквој какву je можемо сагледати кроз текстове римских правника, нема никаквих алузија на ‘додел»ивање слободе или на одрицање господара од dominica potestas. Према томе, све до тренутка када су дејства разних облика ослобођења из ропства изједначена, пре шаnumissio censu сигурно je обављан један други акт, чији je циљ био да робу додели слободу. Taj акт, са гледишта civitas, није могао бити нипгта друго до једна од манумисија, којима се у то доба додељивала само слобода; тј. или manumissio vindicta, или manumissio testamento (тада je наследник давао iussum). На тај начин, тиме што je манифестован, овај рднос између роба и господара, за кога г. Лемос мисли да je био интерни, постаје могућ и схватљив за тадаппье римске појмове; и на основу овог новог односа гооподар je пристајао да више не сматра за роба лице које -je правно joui увек роб. Ако je ово наше мишљење тачно, онда се потпуно може разумети зашто dominus не поступа више као такав према лицу кбга доводи пред цензора; он je уствари у присуству роба који je већ ослобођен из ропства, схваћеног. као dominica poterst as.