Анали Правног факултета у Београду

МОТИВИ ХОВЗОВЕ ПОЛИТИЧКЕ ТЕОРИЈЕ

У политичкој философији новијег доба Томас Хобз заузима једно од најутледнијих и најистакнутијих места, истине' не толико због позитивних утица ja ко je je његово учење непоорвдно вршило на развој политичког мишљења потоњих генерација, колико због богатства потстицаја које je оно дало и још увек даје. Не само у поређењу са својим средгьовековним претходницама у политичко-теориским расправљањима, већ чак и у поређењу са Макијавелијем и Боденом (који се несумгьиво с правом могу сматрати првим великим политичким мислиоцима модерног доба, а унеколико чак и његовим недосредним претечом), Хобз се упадљиво издваја како снагом и дубином својих теорисних настојагва, тако и оштрином и оригиналношћу рвојих често парадоксалних рвшења. Sa разлику од свих својих Хобз je први модеран политички мислилац који je предузео одважан покушај да политичку теорију постави на широки план једног целовитог философског система, и који je настоjao да основне принципе овот система начини довољно ошптим и обухватним да би на основу њих могао да објасши све појаве у природа, укључујући ту и људско понашанье у његовом индивидуалном и социјалном аспекту (1). С друге стране, Хобз je потпуно Слободан од сваке врсте дразноверја и фантастике, тако да код п>ега нема ни трага од оних раније доста- уобичајених расправљања напр. о томе пгга се десило с Адамом и Евом после првобитног греха и т. сл. Хобз je јасан и логичан; њвгова политичка теорија je доследно рационално конструисана, без трунке дримесе ма. каквих нејасних и проблематичних појмова. Тежиште свих Хобзових политичких расправлю ања и дедукција чине два фундаментална проблема сваке политичке философије; проблем најбољег облика политинке владавине и проблем оправданна политичке власти. По Хобзовом мигшьењу, најбољи политички облик je монархија (мада с извесним опэадама), али то je мање значајан део његове политичке доктрине. Много значајније je гьетово доказивање да политичка власт треба да буде апсолутна. Овим сводим другим решешем Хобз je настојао да превазиђе оквире традиционалног феудалног, сталешког и црквеног схватања о праву на побуну (које je управо у његово доба и непосредно пред његовим очима претило да доведе и чак довело до анархије грађанског рата у Енглеској) и да средњовекхзвном долигичком плурализму супротстави рационално јединство једне централистичке државе, Као што je добро познато, средњовековно друштво чији су се остаци, иначе, местимично упорно одржали све до времена у коме je Хобз живео (2), па чак и после њета - није знало за једну

(1) Упор. G. Sabine: A History of Political Theory. London —Sidney, 1939, стр. 457; В. Russell: A History of Western Philosophy. New York, 1945, стр. 556.

(2) Близки подаци о томе код F. Tönnies-a: Thomas Hobbes. Leben und Lehre. Dritte vermehrte Auflage, Stuttgart, 1925, стр. 19 23; 40 1; 87 91. Уз излагања далье у тексту упор. L. Stephen: Hobbes. London, 1904, стр. 173 182.