Анали Правног факултета у Београду

28

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

теорија има одређено место и одређену функцију оснива се на убеђењу о строгој каузалној условљености не само читавог природног збивања, већ и свих духовних и социјалних појава, тако да ce овај велики енглески мислилац из тзв. херојског доба западноевропског рационализма несумњиво с правом може сматрати једНим од најконсеквентнијих претставника натуралистичка концерције о друштву и држави. Ово убеђење да je не само природа један велики механизам у коме има места оамо за нужност (не и за случај или телеологију), већ да држава и сами људи кису ништа друго до само модификоване, нетто компликованије машине, стоји у директној вези с другим двема осяовним тачкама Хобзовог система, са. његовим свођењем свет збивања на кретање, ту на просторне промене и, d друге стране, с a његовим схватањем да je онтолошка стварност, дакле оно што чини трајну и непролазну подлогу свих промена, телесне или материјалне природе. Својом изразито натуралистичном оријентацијом, патетичким наглашавагьем безизузетне каузалне условљвности читавог збиваша и одлучном борбом против сваког вида телеологије, Хобз je умногоме припремио пут Спинози, као што je и својим одлучним материјалистичким становиштем створио једну ситематску противтежу Декартовом дуализму и Лајбнидовом спиритуализму. Доследно овом основном философском ставу, Хобз говори о строгој каузалној одређености људских поступака, и одбацује ученее о слободи воље као апОурдно (упор. De Нош. XI/2 ртр. 23 —4; De Cive V/8 стр. 133; Lev. VI стр 29) (9). Своје детерминистичко схватање Хобз je нарочито живо развио у полемици с енглеским бискупом Брамхалом, и ова полемика била je непосредан повод за ошггру осуду његове философије као атеиотичке. Хобзова основна теза у погледу људске слободе садржана je у ставу да нико нема у власти своју будућу вольу. Само последњи мотив, за којим непооредно следује радња, јасан je и може се контролисати, али не и сви његови претходни предуслови. Хобз, дакле, не пориче да човек може да учини оно што једном „хоће“, као ни то да je осећање слободе непосредно дато у cehaay и фантазији, али он одлучно одб(ија сваку помисао на То да човек може и да има вол>у какву сам xohe. У непооредној вези с овим схватањем стоји Хобзово учен>е о афектима или апетитима. Хобз" разликује две врсте афеката: привлачне (радост, љубав, пожуда) и одбојне (бол, одвратност, страх). Ово разликовање има свој основ у двострукости л>удских реакција

(9) У недостатку Molesworth-овог издаша Хобзових дела (Opera philosophica, quae latine scripslt, 5 vol. и English Works, 11 vol. London 1839 45), према чијој je пагинацији уобнчајено навођење, сви наводи који су овде дати у тексту односе се на следећа издања: наводи из дела De Homine и De Cive на немачко издање Max Frischeisen-Köhler-a, Th. Hobbes’ Grundzüge der Philosophie, Zweiter und dritter Teil. Lehre vom Menschen und vom Bürger. Philosophische Bibliothek, Band 158. Verlag von F. Meiner. Leipzig, 1918, а наводи из дела Leviathan or the Matter, Form and Power of a Commonwealth, Ecclesiastical and Civil, на издање Ernest Rhys-a, Hobbes’ Leviathan with an Introduction by A. D. Lindsay. Everyman’s Library. London, 1924.