Анали Правног факултета у Београду

МОТИВИ ХОБЗОВЕ ПОЛИТИЧКЕ ТЕОРИЈЕ

29

на утица ј спољашњих објеката, с обзиром на то да сшљашњи утицами могу потстицати или спутавати развој животне активности. По Хобзовом схватању, дивље животиње су врло мало- дивље у поређењу с човеком: јер човека гони не само тренутна глад, као животиње, већ и будућа глад (De Нот. стр. 20). Човек уопште тежи за безграничном моћи: он се радује уколико има нетто више од других, а л>ути се уколико му недостаје нетто што други имају. По својој природи сматра Хобз човек није ни добар ни рђав, већ само снажзн. Moh je његова најдубља природа, a стицање, поТврђивање и проширивање моћи његов најдубљи животни натон. Класична формулација овог схватања дата je y осмој глави Хобзовог главног политичког дела (Lev. ЛШI стр. 35—6): „Страсти које највише условљавају разлике у обдаренооти духом и у снази разума јесу утлавном мања или већа тежња ка -моћи, богатству, знању и части. Све ово може ce, међутим, свести на тежњу ка моћи, јер богатство, знање и част нису ништа друго до само различите врОте моћи. Стога ако неко није обузет великом страшћу за било којом од ових ствари, већ je, како то људи кажу, индиферентан, такав човек може бита у извесном смислу добар, уколико не би вређао друге, али извесно je да он не може имати ни много маште ни много способности за расуђивање. Јер за жељу мисјЉ кису ништа друго до извидници и уходе који траже путеве и средства помоћу којих се може доћи до жеаьених ствари. Сва упорност и живост духовних стремгьегьа потиче одатле. Јер као што не желети ништа значи бита мртав, тако je и слаба или млитава страст с)амо тупост. Страст која je на подједнак начин управљена на све ствари јесте колебљивост и сметеност, док Отрасти које се непосрвдкије везују за било коју ствар него што се то код других льуди обично ».юже видета јесте оно што се назива лудилом“. Као што се види, У описивању људске природе Хобз je умногоме антиципирао Ничеово учегье о вољи за моћ. Истина, по Хобзовом схвататьу, над овом основном, анималном рриродом својом, човек може да створи и своју другу, друштвену природу. За разлику од животиња, човек je, найме, обдарен способношћу говора; помоћу говора он je у могућноста да се делимично ослободи од механизма природне нужности и да се штавише наметне околини као н>ен господар. С друге стране, говор омогућује заповедање и разумевање туђих заповести: „Јер без говора каже Хобз не би било никакве (заједнкце међу људима, мир и дисциплина били би немогући, већ само дивлзаштво. Без говора људи би живели одвојено сваки за себе, али се не би могли удруживати“ (De Нот. Х/3 стр. 19). По Хобзовом схватагьу, раэликоваше између добра и зла je релативно. По себи или апйолутно, ниједна ствар није ни добра ни рђава, већ само у односу на једно одређено биће, одређено време, место и околности. За различите л>уде различите су ствари добре, 'л један објективан ошпти критериј за разликовање између доброг и рђавог не постоји све док се човек посматра као јединка ван