Анали Правног факултета у Београду

30

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

друштва. Обективан критериј за ,ово разликоватье дат je тек у држави; добро je оно што закон задоведа, a рђаво je оно што закон забрањује. У природном стану, тј. изван политичке организацше, ништа ни je забранено, већ сваки има права на оно што може; граница права одређена je само границом , моћи, и ничим више (упор. напр. De Нош. XI/4 стр. 25; De Horn. ХIП/9 стр. 45; De Cive VI/9 стр. 140—1; Lev. XIII стр. 66). Поставља се. међутим. питана: шта ja нагнало човека да напусти природно стане и да пређе у грађанско, тј. да Отвори државу? Одговор на ово питање Хобз даје у својим главним политичким ргсправама, О грађанину и Левщатан. Хобз пре свега утврђује да je Аристотел погрепшо учио да je настанвк државе условлен социјалним нагоном људи. Јер по својој најдубљој природи човек није друштвено, већ самољубиво и саможиво биће, и само брига о сопственој користи нагнала га je да створи једну запгштну политичку организацију. Држава je, дакле, вештачки производ страха и разборитости. По Хобзовом мшшьену, нагон за самоодржанем (који није ништа друго до тежња ка моћи) јесте највеће људско добро. Сва остала добра, као напр. богатство, мудрост, част итд. имају вредност једино утолико уколико њему служе. Претпоставка благостања, коме* сви теже већ од природе, јесте сигурност живота и здравље. Ова сигурност међутим, у ггриродном стању у коме владјау афекти. Отуда je природно стање стање рата свих против свију (bellum omnimn contra omnes, De Cive 1/12 стр. 87; civill Warre, warre of every man against every men, Lev. XIII стр. 65 —6). Сваки xohe да постигне за себе што je могуће више моћи, и отуда настоји да потчини или уклони Ьваког друтог који му стоји на путу. Штавише, сваки вида у >сваком другом само вука кога би радије сам хтео да уништи, него да допусти да овај то учини с н>им (homo homini lupus, De Cive, epist. ded.) (10). И будући да нико није толико слаб да не би могао да нанесе било какво зло друтоме, тако да чак ни најјачи није потпуно сигуран за своју егзистенцију, то разум захтева да се у интересу свих потражи мир у једној политично! заједници. Друштвени мир по Хобзовом учењу постиже се путем друштвеног уговора: сваки појединац одриче се своје дриродне слободе, свог природног права да чини све што je у његовој моћи, а у накнаду за то бива му зајамчена заштита ограничене слободе. Друщтвеним уговором успоставља се, дакле, један сдол>ашњи ауторитет на који се преносе сва моћ и сва природна права појединада, тако да овај ауторитет од тренутка успоставл>ан»а репрезетнује општу вол>у и располаже монополом силе (De Cive V/6 стр. 133; Lev. XVII стр. 89—90). Друштвени уговор садржи, према томе, два битна

(10) R. Polin: op. oit., стр. 16: „Чувена Хобзова формула homo homini lupus била je само један еуфемизам. Глас о свирепости вукова je врло злоупотребљен. У природном стању je још много горе: homo homini homo“. —■ На античке изворе Хобзове формуле упозорава G. Del Vecchio: Philosophie du droit, Paris, 1953, стр. 83,1.