Анали Правног факултета у Београду
МОТИВИ ХОБЗОВЕ ПОЛИТИЧКЕ ТЕОРИЈЕ
31
момента: 1) одрицање или неопозиво преношенье природних .права на суверена и 2) апсолутно потчигьавагье суверену. Овај други акт je, по Хобзовом мишљењу, нарочито значајан, jep се тек њиме томила природних јединки сједињује у једну политичку личност. Суверен који je на тај начин ковституисан претсташьа душу политичког тела, чиновиици гьегове органе, казна и награда његове нерве, а закон и правичност његов разум. Иде ja друштвеног уговора, коју je Томас Хобз унео у своја рабправљања о политичким проблемима, врло je често употребл>авана у политичкој философији и пре и после гьега (11). Само док je и раније и касније она далеко кајчешће била примешивала У демократском смислу, Хобз je први најдоследније развио њену антидемократску, аутократску варијанту. По Хобзовом миш.тьешу, највиша власт која je уопостављена друштвеним уговором je апсолутно неограничена. Свако шено ограничёше или дељење значило 5и обнављаше природног сташа анархије. Грађани су дужни да делају не по савес'ги, која je само њихово приватно мигшьеше, већ по закону као јавној савести: над законом стоји једино суверен, будући да je он тај који га доноси, мења и укида. Суверен je неограничен господар над својином и животима грађана, и једино он никада не може нанети неправду друтима. Jep je једино он задржао првобитно природно право на ёве кога су се сви остали потпуно и базгвек одрекли. Штавише, трађани су дужни не само да делају Онако како суверен наређује, већ и да верују у оно што je овај одредио. Суверен je у исти мах и световни и духовни поглавар, а религија која није легитимисана законом није ништа друш до празноверје. Политичка заједница назива се државом, уколико je саСтављена од људи, а црквом, уколико су њени грађани хришћани, Као што се из нэрред наведене конструкције друштвеног уговора јасно види, Хсбз je створио једну изразито барокну, апсолуТистичку концепцију о држави као свемоћној машини ко ja je у себе потпуно и без остатака апсорбовала све приватне интересе и све индивидуалне аспир'ације. Држава je, по Хобзовом мшшьеьу, jeдна вештачка нравна личност ко ja располаже неограниченом, сувереном влашћу: према познатој фигури коју с!ам Хобз употребл.ава, држава je „смртни бог“ или „Левијатан“ (то je име једног монструозног бића, једног грозног чудовишта из старозаветног мига о коме се говори у кзьизи о Јову, гл. 41, 24: „Нглшта нема на земљи да би се испоредило с њим“. Даничићев превод). Из тоталног страха од анархије природног стања, друштвеним уговором успоставл>а се тотална владавина Пземоћног суверена (12): „Сваки човек каже сва-
(11) Упор. напр. J. — J. Chevallier: Les grandes oeuvres politiques, Deuxième edition. Paris, 1950, стр. 59. Ближи подаци ход F. Atger-a: Essai sur l’histoire des doctrines du contrat social. Nimes, 1906.
(12) J. Locke: Two Treatises of Civil Government, 11/93: „То значи мислити да су људи тако луди да се труде да избегну зло ко je им може бити причињено од творова и лисица, али да су задовољни, и штавише, да сматрају да je то сигурност да буду прождерани од лавова“. Ова примедба управљена je директно против Хобза, иако његово име није изричито поменуто. Упор. С. Schmitt: loc. eit.; стр. 627, 8; J.—J. Chevallier: op. cit-, стр. 93.