Анали Правног факултета у Београду

32

АНАЛИ ЛРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ком човеку: Ja се одричем свог права да сам управљам собом у корист овог човека или скупштине, под условом да се ити одрекнеш свог права, и да на исти начин потврдиш све аегове® поступке. Гомила појединаца која je тако оједињена у једну личност назива се државом (Commonwealth), на латинском Civitas. То je порекло овог великог Левијатна или (да кажем то с више поштовања) овог същртног бога коме под бесмртним богом сви ми дугујемо мир и нашу заптшту“ (Lev. XVII стр. 89). У грађанском стању искључена je свака мотућност правног отраничегьа највише власти: „Уговором сесваки обавезује свакомдасе неће противити вольи суверена коме се дотчинио, тј. да неће ускратити употребу својих сред става и снага у било ком цвдьу (при чему je, природно, задржао право самоодбране од насиља)“ (De Cive V/7 стр. 133). „Моћ и право владаша састоји се у томе да je свакм пој едини грађанин пренео сву своју Ьнагу и моћ на једног човека или окудштину. И пошто нико не коже пренети своју снагу на друтога у буквалном смислу, то се ово ћреношење састоји у томе да je сваки одуПгао од свог права на •побуну“ (De Cive V/ll стр. 134). Развијајући даље ово схватање о апсолутној суперматији државне личности, Хобз изричито одбацује обе велике уетанове либерализма за које су нарочито везана имена Лока и Монтескијеа *гезу о постојању индивидуалних права наОупрот држави и тезу о подели власти. По Хобзовом мишљењу, појединци расположу изВесним правима само у природном статьу, мада и та њихова првобитна природна права нису ништа више него' псеудо-права, будући да претстављају само један квантум голе цриродне силе. У грађанском сТању, границе права и неправа утврђује суверен (De Cive XII/1 стр. 200). С друге стране, код суверена je неподељено концентрисана сва власт, јер он je „мач и правда" у истм мах. Суверен с правом може да чини све што хоће: да прописује законе, да решава правне спорове, да изриче казне итд. Отуда je, по Хобзовом мишљењу, учетье о могућности поделе највише државяе власти крајње штетно и опасно по државу (De Cive XII/З стр. 203). Посматрана из перспективе друштвеног уговора као битнот концтитутивног момента државне организације, политичка теориза Томаса Хобза носи несумњив печат монархиског апсолутизма н>еговог доба. Мада je, истина, читана његова политичка концепција доследно изграђена на иманентним претпоставкама, без икакве импликације теократског схватања о политичкој власти као инкарнацией божанске моћи на землей (које je схватање, иначе, характеристично за типичне претставнике државно-апсолутистичке идеологов Фенелона и Босијеа (13), шак су крајње консеквенције Хобзових дедукција из оне фикције друштвеног уговора у суштини истоветне са заюьучцима француских теоретичара апсолутизма. Притом, разуме се, никако не треба изгубити из вида да

(13) Упор. К. Buddenberg: Descartes und der politische Absolutismus, Archiv für Rechts- und Sozialphilosophie, XXX/4, 1937, стр. 545, 551.