Анали Правног факултета у Београду

КАНУН ЛЕКЕ ДУКАЂИНА

455

вотни први међу једнаки.ма план из исте породице Соколовизћа (тю традициям муслиманско братство Соколовића у Скащру су рођаци Груда). Осим тога турска влаот je постављала у сваком шхемену по једног буљугбашу, претставника јаког и угле,дног братства али који у племенској скупштини и зборовању нема ни издалека онај углед хоји имају барјактар и војвода, Његова je месечна плата 160 пијазтера, док серђеде добија 600 пијастера. Чланови горског већа (џибалхомисије) долазе на смену сваког месеца и имају дневно 10 пијастера. Њих бирају или тачиије одређују њихови респективни племеници, тзв. ђобари. Излазак пред ово веће није правило. Эависи од племенских обичаја и схватања. Тако, за-бележено je да Шаље и Шоше не желе интервенцију овога већа, коме je циљ,смиривање братственичких и племеяских сукоба (крвиих освета, итд.). Зато оу у овим племенима чешћи случајеви крвне освете и мвђуплеменоких сукоба. Крвна освета u кривично право које се развило из н>е мало се разликује од онога што нам je познаго за племенски период Црне Горе. Истина, оно што нам саопштава Сокол Бацо, као и текст из скадарског Годигињака, као да дају другу слику. Међутим, ту je реч о једној гцрелазној фази у односима између племена и отоманских власти, кад je тренутно превагу имала тежтьа турских власти да сузи, ако не сузбије, крвну освету. Сам Сокол Бацо провео je извесно време на султанову двору, морао je, у време Богишићеве анкете, да емигрира што све показује да нам он даје одговоре „новог“ обичајног права је,дним делом које je паралелно постојало ca старим, jep извесна племена нису прихватила ове реформе. Штавише, из Јовићевићевог исшитивања на терену видимо да су се каеније и Груде вратиле старом систему пуне крвне освете (упор. Малесија, стр. 103 и сл.). Па и у време када je записан овај Закон Леке Дукнђина била су два мотућа пуха у пракси крвне освете. Један, по старим обичајима, којим се служила не-само јачица у племенима скадарске области већ и сва остала племена Северне Арбаније која су практиковала крвну освету и, друти, овај „службени“ обичај сужене крвне освете. Он такође у известим случајевима допушта крвну освету. На то ћемо се још вратити. У арбанашким братствима и племенима најјачи израз и последица колективне солидарности јесте крвна освета, која je била широко практиковава све до кнеза Данила и у Црној Гори и у турској Херцеговини. Сваки члан једнога племена био je у случају да буде убијен свећен од својих братственика у првом реду и, гатим, од свих племеника (према приликама). Обратно, братство и племе крвкика (убице) било je солидарно одговорно за чин свога плана. Освета je често значила, како ћемо видети, почетак приватнога рата међу братствима и, каткад, међу племенима. Најбољи познавалац обичајног права ових области међу Србима свога времена Балтазар Богишић сасвим исправно пише; „Свак знаде да у доба племенског устроја освета игра велику улогу у животу народа којијеу племенској друштвености. Гдје je племе ту je и освета. Она и даје највиши повод крвавим сукобима у самој земл>и.“ Крвна