Анали Правног факултета у Београду

456

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

освета доиста проистиче из самога друштвенога устројства у коме, пошто не дејствује државна власт, као посебан орган, братство и племе прибегавају самопомоћи или самосуду. „Jep je била самовољштина и никаква суда кои би жрвника казшго па другачије није могло ни бити него да свети свак себе и свој род и ближику“ (XVI, 32, No 5). Свако неправо, од убиства до обичне повреде части, може бити узрок крвне освете. Тако, повод крвној освети пород убиства јесте отимање девојака и жена, недавање обећаних девојака, убијање „лупежа при крађи“, приликом означаваиьа граница, метеха, при свађи, итд. Али код Арбанаса има случајева посебних за које не знају Црна Гора, Брда и Херцеговина јер „бива да човјек без узрока убити човјека само да на глас дође, jep je велика част оному који човјека убије па било за шта му драго, па и без узрока“ (Богишићев архив XVI, 32, No. 6 свакако одговор Марка Миљанова Поповића Дрекаловића Куча). Свађа, једна ружяа реч, и узрок за убиство je ту. Извршилац крвне освете као и његово братство и племе истину, такође, да браяе част на тај начин што свете убијенога братственика. То гледиште тгрихватају и многи истраживачи. Осим тога, верује се да и „крв тражи крв“, да душа погинулога не може наћи мира док не буде извршена крвна освета. То су све претставе које оу настале касније. У почетку крвна освета јесте обештећење због материјалног губитка који заједница трши губитком једног члана који лривређује (ловца, сточара, ратника), Претстава о повреди части, о „крви ко ja кључа“ и тако тражи освету („ко се не освети тај се не посвети“), „света освета“ све су то идеолошке надградње настале у вези са примитивном религијом, народном традицијом, херојоком епиком, итд ; Али да je обештећење, тј. што ће друга, противничка заједница претрпети штету исте вре,дности, главки разлог то показује и речник Арбанаса „дугује крв“, „узео сам своју крв“, као и обичај усвајања крвника од оштећене трупе које je практиковано у другим заједницама ван Балкана. Али да су ове претставе о повреди части са своје стране утоцале на појачање и даље развијање крвне освете тако да се она врши и у случају када нема праве штете то показује разлшга између Црне Горе и Арбашгје на једном поводу. Ако ко повреди туђу живину, удари туђе дете или жену, онда je у Црној Гори то повод прво за свађу па из свађе излеже се освета за част убиство. Код Арбанаса удара çe, без претходне свађе, директно на човека који je дао такав повод. Beh из ових примера видимо да у крвној освети нема потпунаг еквивалента који je на почетку играо важну улогу између дела и освете. Осветник увек иде дале: „Кад сам се светио није се тун мерило око за око а руку за руку него ако ми je украо (= опленио) десет коза ja бих њему и двадесет, ако мотнем, али и више, ако ми запали стог ja ћу њему и пет стоговах али може бити и кућу, ако ми je кога ранио ja ћу шега убити само ако могнем.“ Арбанаси чак нмају пословицу: рука нема теразија. Ипак у вршењу одмазде крвном осветом била je нека мера, обичаји су одређивали неке границе прогресији у свећењу, само код Арбанаса je прогресија у одма-