Анали Правног факултета у Београду

КАНУН ЛЕКЕ ДУКАЪИНА

457

зди ишла брже но у Црној Гори. Тако, када се освета врши уз помоћ иеколицине, деси се у Црној Гори да падне 2—3 главе и то зато што дође уствари до међуолеменске битке. Код Арбанаса je правило „у своме племену гледа неку мјеру а у другом племену да може настоји ... и двадесет да их убије, особито кад се чета дикие.“- У оквиру братства и племена, крвна освета између кућа и родова истога братства односно братсгава истога племена je нетто умеренија и брже се и лакше дође до умира. Чак код извесних арбанашких племена зна се и рок у таквом случају (иски дан, или дан.иза убиства), после тога обичаји не допуштају вршење крвне освете већ се моpajÿ завађени мирити, Штавише да би се предупредила крвна освета главари у племену врше спал>ивање кривчеве куће, убица се склања за прво време („да није на очима ине потсећа их...“),, па се потом врши умир (у једвом братству односно племену су и жртва и кривац). Ако je убица изван племена, правило je да треба извршити крвну освету „осим ако je каква нејачица те га наћерају људи посље тага да се мири“. Освету треба да врши најближи рођак из куће, ако таквог (способног) нема, онда из рода, затим из братства, Ту дужност прихвата сваки рођак, па и даљи jep je то част (изаћиће на глас) а рачуна да ће и једнога дана потомци ближих рођака жртве светити њега или његове (солидарност). Ако je убица просторно удален, код Арбанаса постоји обичај, нарочито се жене там служе, да се најми убица. Кад такав најмљени убица изврши освету за туђ рачун, он има само да изјави у чије je име то учинио и тада се крвникова кућа .свети најмодавцу стварнога убице (он иде у задњи план, ретко да и њега убију, нарочито када je добио „фишек“ који je употребио). Осим тога, женама je дужност да сталио noTcefeajy на дужност освете, оне „потпирују“ пламен освете. То чине, нарочито, што о празницима износе крваво одело убијенот и певају тужбалице, у којима прекоревају немарне рођаке који остављају неосвећену крв. Дужност крвне освете обезбеђују укори у кући, роду и братству, губитак доброта гласа и поштекьа. у племену и изван племена и најзад „и њега сама кризе савјест да није извршијо то што je требало“ (Богишићев архив XVI, 32, 22). Освета je и у Арбанији неограничена у том смислу што осветник може убити било кота од крвникових рођака, братственика па чак и племеника. Главно je да жртва освете мора по вредности одговарати угледу, значају који je имао покинули кога свете. Ако je крвник исте вредности као и убијени (начело еквивалента), онда осветник, уколико га може пронаћи и доћи до ньега (jep се он склатьа и на опрези je), задовољиће се шеговом главом. Али ако крвник по свом угледу не може да се мери са убијеним, онда осветник мора да тражи у крвниковом роду, братству, па чак и племену личност жоја одговара вредности погинулога. Како се обично приликом вршења освете убије човек нешто веће вредности (да би се и на тај начин показало колико je ваљао покојник), то друга страна сада сматра да je повређен еквивалент (a такође и да „крв кључа“, итд.) и сада она врши освету држећи се истога правила; прва страна враћа истом мерой и тада већ на-