Анали Правног факултета у Београду

КАНУН ЛЕКЕ ДУКАЪИНА

461

солидарност према ,другим племенима и државној власти. Разуме се, увек под претпоставком да су и извршилац дела и жртва из истог племена. Дела, која иначе већ суде главари у племену, дуто су у међуплеменским односима и даље решавана самосудом, тј. крвном осветом и приватним ратом међу кућама, братствима и племенима. Међутим, пракса -племеноког суда пренета je (опет гсрво преко међуплеменског умира, међуплеменско примирје, мир и сл.) и на решавање међуплеменских суксба, у првом реду код оних племена ко ja су се услед сплета нарочитих историских прилика нашла вюпе пута приморана да наступају солидарно, повезана као групе једни према другима (Малисори, Брда, Малисори и Брда, Црна Гора (стара), Црна Гора и Брда, Дукађини, итд.). Штзвише, дошло се, ради одржавања међуплеменског мира, и до праксе уговарагьа :пште глобе, „незера“ за извесна дела. Деликти из чл. 20 —26 свакако су предмет међуплеменских одлука и праксе, јер су арбанашка племена егзогама у већини случајева. Деликти из чл. 19, 27 у вези с чл. 28 предмет су унутарплеменске глобе. Крађа у племену се кажњава осмоструко, ван племена само двоструко (реч je о оуседном племену, односно суседној групи племена, иначе ништа или само вредност чл. 28). У чл. 29 предвиђена je нарочита квалификована крађа, тешка у самом племену. На крају овог кратког осврта ваља нагласити: (1) крвна освета није ишчезла ни у оквиру племена, мада je сужена, подвргнута извесним правилима (исти дан, или док јарост траје и сл.) и лакше се долази до умира; (2) увек треба имати на уму да сва ограничена крвне освете, и обичајна и она уведена од власти, друтачије се примен,ују_ако je у питању јаче братство („јачица”) a другачије ако je „нејачица“, „нејакуша“ ; (3) матери јал који имамо пред собом не изражава „чисто“ обичајно право јер продире постелено службен умир, и у крвну освету и у умир уплиће ce јавна власт, ко ja нарочито од друге половине XIX века врши продор у племенску аутономију преко нарочитих органа, узетих из самих племена. Према томе, све одредбе из обичајиога права настале под утицајем ових фактора нису ни просторно ошнтеважеће (у свим племенима) а ни временски у истом племену оне не важе трајно. Могућа су извесна враћања (повремена али и трајнија, као што je то бивало у „бесудна“ времена, којима je та облает обиловала у својој прошлости) на чисто сбичајно право. Исто онако као што су крвна освета и умир били извор, прапочегак читавог унутарплеменског кривичног права, а затим и међуплеменског, тако исто су те две установе биле форма кроз коју су се развила обичајноправна правила о процесу и поступку. Суђење je већ концентрисано у главарске руке мада се одиграва у присуству свих племеника, односню братственина (на збору братства одкосно племена). Суд je исти, као и поступак како за кривице тако и за грађанске процесе. Грађански процес настаје само по тужби. Кривични каткад, то je једна ингересантност, и службено се покреће јер су главари били заинтересован!-! за глобе ко je су делили међу