Анали Правног факултета у Београду

СУДСКА ПРАКСА

477

ймати право на издржавакье од свог бившет брачног друга и у случају кад -■ ни овај није крив за тај развод. У нашем праву могуће je да дође до развода брака без ичије кривице, као што то бива у. случају поремећености брачних односа због несагласности нарави, у случају неизлечиве умне болести ' супруга, у случају несталости брачног друга. Развод брака код нас није увек санкција кривице брачног друга, као што je то с луча j у неким правима; он je начин да се из једне ситуације у коју супрузи могу доћи и !sеа икакве своје кривице. О кривици за развод брака води се у овој материји рачуна само толико, што се право на издржавање одриче оном брачном другу чијом je кривицом дошло да развода брака, И то je разумљиво: нико не може својим недозвољениш понаапатьем према другом лицу створити за себе неко право према том лицу. Али кад су испуњени они услови, право на иэдржавагье постони у сваком случају, без обзира на узроке развода и сваки разведени брачни друг који их испуњава и-мао би право на издржаваше. Чл. 70 Основног закона о браку не прави никакву различу у томе погледу. Међутим, према мигтьетьу Врховнот суда ЦР Србије израженом у наведеној пресуди, то право не би припадало супругу акю би до развода брака дошло после душог одвојеног живота, као што je то било у случају о коме je решавано у истој пресуди, у коме су супрузи живели одвојено више од 20 година. 3. По новом закону о застарелости потраживагва, од 9 оептембра 1953, право на ' издржававье ко j e некоме припада на основу закона не може застарети (чл. 16, ет. 3). Потраживатье појединих даваша на основу тога права, која досшевају годиппье или у краћим равмащима времена, застаревају за три године рачувајући од до спелости сваког појединог даваша (чл. 15, ст. 1). Тако je било и раније. „Против оних личних дужности које члановима једне породице спрама другим члановима исте породите припада ју, као дужности децу садржавати.. застарелост нема места“ стајало je у § 934 Српског эакояика, а у § 923 д. стајало je да потраживаше годитшьет издржаваша и света другота што се чини годиылье или у кра&им роковима застарева за три године. Исту садржину имали су и §§ 1481 и 1480 ХрваТског опћет грађанског закоиика и Аустриског трађаиског закояика. Наш нови закон о застарелости потраживаша остао je при овим правилима, и та ое правила срећу и у другим закокодавствима. Овако решење питана застарелости у области издржавања има две битне одлике: с једне стране, незастаривост самот права на издржавање, а с, друге стране, кратак рок од три године у коме застаревају поједина доспела потраживана на основу овог права. И те две одлике показују да je эакояодаващ при рехпаваку ОвоО питана. водио рачуна и- о интересу лица које има право на издржаваше, и о интересу лица које друтоме дутује издржаРаше. Кад закон да je некем лицу npasßo да захтева издржававье од другота, онда je то по правилу због тога што то лице иначе нема могућности да се' само издржава. Пошто je у чл. 32 и 34 набројао лира између