Анали Правног факултета у Београду

494

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

познатим стварима могли у другом издању изостати. Да ли je, например, нужно објашњавати који су разреди гимназије виши разреди или шта су класичне гимназије и то уз погрешно објашњење да су то оне гимназије „у којима се у настави нарочита пажња поклања учењу страних језика (латинског и грчког)“ (стр. 416). Врло je вероватно да je ово штампарска грешка али с обзиром на широк круг читалаца Приручник не би смео да има сличних грешака. Морале би се исправити и друге штампарске грешке као например оне на страни 129 где се говори о наслеђивању ауторског права или на страни 224, ст. 6, где се указује ко je тужена .страна у управном спору против акта о експропријацији, итд. Исто тако извесна места морала би се или изоставити или допунити, например у одељку о осигурању где стоји да се обавезно осигурање „све више испољава у пољопривреди код садилаца одређених врсти индустриског биља“ (стр. 153). Из наведеног објашњења не види се да ли je ово осигурагье заиста обавезно а ако јесте морао би се навести и пропис. Ове примедбе немају намеру да умање успех и значај овог Приручника. Не сме се губити из вида да je велики и тежак подухват изложити наше право у целини и на једном месту. Стога ваља истаћи корисност овог првог покушаја jep je, иако са извесним недостацима, успео да то учини, те he тако олакшати свим заинтересованим да на приступачан и најбржи начин добију основне појмове о нашем државном и правном уређењу. Приручник би био join кориснији ако би се уз поједине одељке или главе унели библиографски подаци који би упутили заинтересоване на основну литературу о изложеном питању. Ако би то повећало обим књиге, сигурно би повећало и њену вредност и улогу у упознавању грађана са нашим правом.

Д рагаш Ћ. Денковић

Rolf SERICK: RECHTSFORM UND REALITÄT JURISTISCHER PERSONEN. Tübingen, J. C. B. Molir (Paul Siebeck), 1955, 232 S. Тема ове књиге односи се на врло актуелно питаае, које се у пракси свакодневно поставља, у којим случајевима судија може занемарити форму правног лица и за права и обавезе правног лица узети на одговорност његове чланове, пошто правки поредак оштро раздваја правно лице као посебан субјект од његових чланова. У првом делу књиге аутор износи мноштво примера из праксе америчких и немачких судова који треба да илуструју могућност узимања на одговорност чланова правног лица у случајевима када je дошло до злоупотребе форме правног лица. Аутор указује да се за изигравање законских одредби о забрани, предузимања одређених радњи које ce упућују физичким лицима користи најчешће форма правног лица, тако да се људи, на које се односи норма, покривају плаштом правног лица и у својству његових органа предузимају забрањену радњу. Драстичан пример злоупотребе јавља се и у случае евима преноса целокупне имовине од стране презадуженог физичког лица на новоосновано правно лице. У немачкој судској пракси проблем злоупотребе форме правног лица третиран je као чисто фактичко питагье које je судија решавао у сваком конкретном случају, допуштајући захватање у имовину чланова правног лица, уколико je, констатовао злоупотребу. За овакво становиште судија није имао ослонац у закону, осим што се могао позвати на повреду „добрих обичаја“. Међутим, америчка судска пракса изгра.дила je посебно учење о злоупотреби форме правног лица („Disregard of Legal Entity“) које je пружало судији оружје за сузбијање