Анали Правног факултета у Београду

ПРИКАЗИ

495

очигледних повреда закона путем коришћења правних лица. Основна поставка теорије о злоупотреби правних лица je америчко схватање да je правно лице у суштини само једна законска фикција, створена у циљу остварења одређених задатака. Чим правно лице пређе законом одређене границе, нема више основа одржавати такву фикцију, jep je она изгубила свој raison d’être. Други део кгьиге обухвата разматрање применљивости правке норме на правка лица у случајевима када норма рачуна изричито са льудским својствима и вредностима. По мишљењу 'аутора не може ce a priori искључити примена на правно лице једне правке норме која претпоставља људске атрибуте. Да 6и се .констатовала њена применљивост, односно непримешьивост потребно je извршити анализу правке норме и одредити њену функцију у правном систему. Ако се испитивањем такве норме утврди да се циљ норме може сагласити са циљем ради кога je основано правно лице, таква норма ће се применити и на њега, иако она рачуна са људским својствима. Да би потврдио овакав свој став аутор наводи праксу судова из’ које Се види да je правно лице третирано као непријатељско, јеврејско или обојено, иако су све то својства физичких лица. У таквим случајевима характер правног лица одређиван je по својствима његових чланова (непријатељски држављани, Јевреји и Црнци). Изводећи закључке свог испитивавьа, аутор поставља четири начела: (1) Недопуштена je злоупотреба правног лица (изигравање закона, уговора и оштећење повериоца). Чим ce констатује злоупотреба непотребно je више раздвајати правно лице као посебан субјект од његових чланова. А. какве ће бити последице непоштовакьа форме правног лица, зависи од конкретное случаја у питању. (2) Форма правног лица не може се жртвовати ако je једино на тај начин могуће остварење циља правне норме или објективног правног посла. Од овог начела постоји изузетак ако je реч о норми која се специјално односи на правка лица a чије je остварење од великог знача ja. (3) Свака правна норма, уколико није у њој изричито назначено да се не односи на правна лица, може се на ова применити, па макар рачунала са људским својствима, само ако се циљ ове норме с лаже са ■ цшьем због кога je основано правно лице. (4) Ако je за примену правне норме потребно да постоје два различила лица, а неко заклањајући се правним лицем иступи као његов члан и предузме правку радњу са правним лицем, ту je иако формалноправно постоје различили субјекти њихов стварни идентитет несумњив. Зато се у таквом случају неће поштовати форма правних лица и односна норма се не може применити. Покушавајући да да одговор и на питање о бићу правног лица и његовој реалности, аутор констатује да je непоштовање форме правног лица као санкција за њену злоупотребу довело до кршења правила да права и обавезе правних лица не могу бити никада права и обавезе његових чланова. Самим тим наметнуло се и питање: није ли можда појам правне личности само релативног характера? Ауторов одговор je следећи; питање о реалности правних лица иск.льучиво je правно питање; правно лице претставља једну творевину законодаваца која у суштини не може имати иски посебан живот независно од људи чланова правног лица. (Из Института за упоредно право)

Драгољуб Стојановић