Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУСИЈА

39

да се схвати врло широко, што може увек давати места дискусији око одређивања граница ове гране права. Нарочито постоји схватање код људи (у пракси да се дод привредним правом обухвати све привредно законе давство, сви прописи који се односе на привреду. Јасно je да се таква схватаньа не могу усводити. Привреда толико широко задире у друштвени живот да једна грана права не би могла да обухвати све оно што се у праву односи на привреду. Подазећи од схватагьа, коде преовлађује у нашој правној науци, да je привредно право грана имовинског права и то она кода најошптије р-ечено рвгулише промет добара у привреди, оно би требало да се бави статусом привредних организација, као плавких учесника у привредном рромету (зашто само н>их о том више доцније) и гьиховим правним пословима, у ком се оно обиму данас углавном и уцучавц код нас. На тој основи, мислимо, требало би спроводити и разграничение од других правыих дисциплина, коде такође садаже прописе о привреди. Нарочито je важно спровести разграничење од грађанског права коде се исто тако бзви регулисањем имовинског промета. Као што je познато, проблем разграничења грађанског и трговинског права зададе велике тешкоће и у буржоаском праву, због врло Тесне везе ових двеју грана права, тешкоће које се роотављадlу код нас. Ошпте узевши, ове гране права односе се као општа (грађанско право) према посебнод (трговинско право). Грађанско право je супсидијарни извор трговинског 'права. (Румунски трговачки законик од 1887 даје трађанском праву првенство као извору права и пред трговачким обичајима.) Општа теорија облигација, спецмјално о уговорима, служи као супстрат установа трговачког права. Због таквог односа ових дведу грана права, као што знамо, поставило се питагье оправданости постојања трговинског права уопште. Покушај да се трговинско право окарактерише као право коде регулише односе у трговини може се сматрати као неуспео, с једне стране, због непрецизности и неодређености самог подма трговине, а с друге стране, јер се и на односе у трговини могу примењивати правила грађанског драва, као супсидијарнОг извора за регулисагье односа у трговини. Затим, и само трговинско право како je поставлено не обухвата институте који се односе само на трговину. Поред института који налазе пр'имену исюьучиво у трговинском промету, напр. заштите фирме, жига , и сл., трговинско право обухвата и институте који истина имају претежну ггримену у трговини али се могу применитти и у грађанскоправним односима, случад напр. са меницом, као и институте који су у основи заједнички и трговинском и грађанском праву, истина, са извесним посебним обележдима у свакој од ових грана, напр. куповина и продаја или осигурање. Због тога као и због испрецлетености односа у робном промету заиста не може бити речи о строгом разтраничењу ових двеју грана права. Све ово важи углавном и за однос нашег грађанског и привредног права, где je та испреплетеност још већа у вези са правом управљања привредних организација, које дретставља једну категорију грађанског права a које