Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУСИ JA

41

јити појам трговинског посла, док ce тај тхојам не рашчисти у нашој правној теорији. Да ли можда појам „привредног спора” може да задоволи потребе наше правне теорије у погледу одређивања области примене привредног права и његовог разграничења од грађанскот драва? Пре света, нужно je размотрити како je овај појам определен у Закону. Као што смо видели, Закон о привредним судовима, није пошао од неке опште дефиниције, jep се сматрало дк би даванье такве дефиниције y једном организационом закону крило у себи опасност од непотпуности и недовољне одређености. Из истих разлога сматрало ce да треба одбацити и друга метод, метод појединачног набрајања. Место тога Закон се послужио набрајањем већег броја спорова, да се што исцрпније обухвате типични спорови из надлежности привредног суда и тиме „у највећој мери смањи могућност различитог тумачен>а” (в. Голдштајн: пит. чланак, стр; 392). (Овакво определив ан>е ројма привредног спора остало je и у досадашшим пројектима законика о грађанском судаком поступку.} Међутим, овако определен позам привредног спора, ако би мстао и да задоволи потребе привредног судства, не може у потпуяости задоволити потребе наше теорије. На првом месту ньегова неодређеност ко ja се ипак ни je могла избећи и поред исцрпног набргјагва. Закон завршава прение у коме се говори о привредном гдору (чл.. 4) да се кар приврвдни снорови сматрају и „други сличим спорови од значаја за привреду”. С те стране, овај по јам овако определен не задовољава теорију у напред наведеном смислу. (Овакво определивање може бити неэгодно и за праксу, иако можда није било начина да се ово избегне,. jep и поред исцршгог набрајања, .ипак могу да ,се појаве и други случајеви „од значаја за привреду“, а да ли су они такви то тек треба установити, што у крајњој лиши ји може да одведе ствар до највишег суда, због евентуалног сукоба или одбијан>а надлежности, што je за праксу незгодно.) Он за теорију није погодан ни са друге тачке гледања, jep, je он, уколико се тиче спорова из уговора обухватио наялр. и спорове. из купопродаје грађанског права, из уговора о из уговора о послузи, што су све уговори грађаноког права. (Уствари ти. би послови одговарали „акцесорним” пословима трговинекот права.) Ово долази отуда што je појам, „привредног спора” .процвсноправне .природе, као што показује и сам тьегов назив, то je лојам једног закона који треба да постави ортанизацију наше привредне судбености, и он има за цил не да одреди домен примене привредног права, него надлежност привредног суда, што нису исте ствари (о чему се пюнекад не води довољно рачуна у пр-авној литератури). Надлежност привредног суда je много шира од области привредног права: она обухвата и расправљање извесних грађанокоправних уговора, дривредне преступе, све шорове за накнаду штете и др. Ипак, појам привредног спора несумњиво je од користи и за нашу правну теорију у погледу одређивања области привредног права. Закон je ту, између осталог, обухватио основне трговинске по-