Анали Правног факултета у Београду

СУДСКА ПРАКСА

СТВАРАЛАЧКА АКТИВНОСТ ВЕЋА ЗА УПРАВНЕ СПОРОВЕ У ОБЛАСТИ УПРАВНОГ ПОСТУПКА

После ослобођења у новој Југославији Закон о оиштем управном поступку нз 1930 престао je да важи на основу Закона о неважности правних прописа донетих пре 6 априла 1941 и за време непријатељоке окупације, којим оу изгубили правну онату прописи (закони, уредбе, наредбе, правилници и др.) који су били на снази на дан 6 априла 1941. Међутим, ставльагье ван снаге прописа Закона о управном поступку наведеним Законом «ове Југославије нижако не эначи да су управни ортани у провођењу управног поступка били потпуно невезани и ,да je тај ■ поступок у сваком конкретном случају зависио од слободног пахођења органа који га je проводио. У чл. 4' поменутог Закона о неважности правних прописа изрично je предвидено да се тгравна правила садржана у законима и другим правним прописима који су изгубили правну снагу, могу -по овом закону примешивали на односе који нису уређени важећ-им прописима, и то само уколико нису у супротности са Уставом ФНРЈ и њених република, с тим да дожавни ортани не могу своја решена и друге акте заснивати непосредно на овим правним ; -правилима. Према томе, на основу наведеног законоког овлашћења тадашњи органи државне управе, иако нису постојаши поэитивни прописи о управном поступку, могли су а у интересу законитости били су и дужни да се у границама и под условима из наведеног законског прописа служе прав-ним правилима о управном. поступку ним из принципа ранијет Закона о управном поступку, И поред тога, пракса je убрзо показала да je нужно да се пеки осноВни принципи управног поступка озакоие лозйтивним прописима. Стога су већ у -Општем закону о народним одборима из 1946 садржане одредбе о правилима за административни рад (V део чл. 8С —87). У чл. 83 тога Закона истакнути су као обавезни ови најважаији принципи управног поступка: обавезно саслушаше странака у управном поступку, с тим да се-од тога може отстушити само ако се уредно позвана странка не одазове позиву; узимаше страначких изјава у записник; обавеза органа да о захтеву странке донесе писмено решење у року од 30 дана; обавезно навођење у решењу правног прописа на основу кога je отвар решена; уношење образложења у решење и даваше урута за жалбу. Исто тако, и у Општи закон о народним одборима из 1949 унета су основна начела управног поступка којих су се имали дожати органи народних одбора у поступању по управним стварима. У